Српски језик и писмо после Вука (осврт на грешке и лутања)

и, друго, свођењем језика Срба на изворно српско писмо српску
ћирилицу кроз уобичајено понашање у коме је опште правило:
један језик – једно писмо за један народ, јер на два писма у свом
језику ниједан други народ у свету не пише. То је једини начин да
Срби (са)чувају своје писмо. Свако друго понашање и настављање
у истицању “богатства двоазбучја” на српски начин и “равноправ-
ности писама” једино у оквиру српског народа јесте погодан на-
чин за потпуно истискивање српске ћирилице из употребе.

4. Не можемо у свет без латинице
Данас има Срба који кажу да “не можемо у свет без латинице”.
Они који то питање постављају желе, у ствари, да кажу како у
Европу и свет можемо ићи само с латиницом,  а то је најприземнија
заблуда. Прво, ниједно и ничије писмо ничему не служи ако не
знамо језик за који се везује конкретно писмо. Друго, не постоји
једна “светска латиница”, него постоје енглеска, немачка, шпан-
ска, данска, француска и друге врсте латиница, као што постоје и
разне врсте ћирилица: српска, руска, украјинска, белоруска, ма-
кедонска, бугарска итд. Постоје, наравно, и друге врсте писама:
грчко, кинеско, арапско, јапанско писмо итд. Постоје престижнији
језици, као што је данас, на пример, енглески, али он не користи
хрватску латиницу којом се често и ми Срби служимо, него кори-
сти енглески тип латинице.
Свет не тражи да се зарад пријема у његову породицу било ко-
ји народ одрекне свог идентитета, него жели очување култура
свих народа. Европска унија донела је пре седам година Програм
језичке различитости, како би грађани Уније, у сагласности с Де-
кларацијом о правима човека, добили могућност равноправног
учешћа у новом информационом друштву, напуштајући приори-
тетно и искључиво коришћење енглеског језика и његове латини-
це. На пример, на Малти има само 370.000 становника, али мал-
тешки језик постаје деветнаести службени језик ЕУ.
Некада комунисти, а данас “мондијалисти”, наметнули су ћири-
лици печат старомодности, застарелости и примитивизма, па
Срби почеше да се стиде свог писма, што је исто као да се стиде
свога српског имена. Чак има и појава да називају фашистима оне
који не пристају да ћутке гледају на процес рашћириличавања и
расрбљивања.

5. Разумеју ли странци ћирилицу?
Већи број странаца који не разумеју наш језик не могу да читају
српски језик ни на српској ћирилици, ни на хрватској латиници,
нити на било ком другом писму.
Кад би разумевање неког језика зависило само од тога да ли
човек зна хрватску гајевску латиницу, та би латиница сасвим си-
гурно била усвојена за “светско писмо”. Не постоји у свету један
језик, а поготово не постоји једно писмо које би било свемогуће,
што се разумевања тиче.

6. Латиница је савршенија од ћирилице
Потпуно је нетачна таква тврдња. Према већем броју објективних
мерила, ћирилица је савршенија и од латинице и од многих дру-
гих писама. По многим особинама, она је лепша и погоднија за
рачунарску технику. Уз то, она и повољније делује на веома важан
човечји орган – очни вид. Међутим, истини за вољу, ни саврше-
ност, ни естетика, ни подесност не утичу превасходно на то које
ће писмо неки народ да користи. Многи други народи имају вео-
ма компликована и несавршена писма, али их сви они чувају, јер
је писмо веома битан  саставни део националног и културног
идентитета.

7. Могу ли бити равноправна два писма  у истом језику?
Теоријски, за један исти језик може се измислити велики број
писама, али у суштини – постојање “равноправног” алтернативног
писма у једном истом језику апсолутно је непотребно, а с еко-
номске тачке гледишта то је и потпуно бесмислено. Зато данас у
свету немамо пример прстижнијег народа народа који је у свој
језик увео више “равноправних писама”. То су неки Срби наопако
“прочитали”  у  Новосадском договору из 1954. године у вези с тзв.
српскохрватским језиком, чији најочигледнији резултат није ни
могао бити други до данашња потпуна потиснутост и пониже-
ност српске ћирилице.

8. Латиница није српско писмо
Гајевска латиница није састављана да буде српско писмо. Не тре-
ба заборављати да нико није званично од латиничког писма сас-
тављао абецеду специјално за српске потребе. Када се данас каже
да је и латиница српско писмо, обично се не узима у обзир да је
изворно српско национално писмо већ увелико из службене, а
поготово из јавне сваодневне употребе пресељено само на над-
гробне споменике, у музеје и  летописе. Не може бити важније то
што је некада неки део Срба католика писао латиничким писмом
од тога што садашњи и будући Срби неће бити у прилици да
сачувају свој важан национални и културни симбол ако буду и
даље мислили да они једини у свету могу задржати за себе два
писма. Задржавање два потпуно немогућа “равноправна” писма
у суштини, по природном следу, убрзава изгон једног од њих, а,
уз то, ако је подједнако српска и латиница, зашто онда уопште
и бринути о сасвим очигледном убрзавању нестанка ћирилице!
Срби, како се то добро зна, користе ћириличко писмо дуже од
десет векова. Стари ћирилички састав свео је 1810. године са 42
знака на 29 слова и словних комбинација Србин Сава Мркаљ из
Сјеничака на Кордуну у данашњој Хрватској. На тај Мркаљев ћи-
рилички састав угледао се Вук Стефановић Караџић, који је (по
оцени многих наших и страних проучавалаца језика и писама)
сачинио најсавршеније писмо на свету од 30 слова.
Основу латиничког састава, који данас углавном као позај-
мицу често по наметнутој навици из времена тзв. српскохрватског
језика користе и многи Срби, сачинио је Људевит Гај специ-јално
за потребе Хрвата. Вук Стефановић Караџић и Ђура Дани-
чић јесу саветовали Хрвате по којим принципима да још боље уса-
врше гајевску латиницу, али су Хрвати прихватили тек крајем 19.
века од Ђуре Даничића једно једино решење за слово đ (уместо
Гајевог двознака dj). То, међутим, не треба да утиче на Србе да своју
ћирилицу у потпуности замене гајевицом. Сасвим је довољно по-
знавати то писмо на нивоу помоћне потребе за читање дела на
хрватској и бошњачкој варијанти српскога језика, а не до нивоа
коначног коришћења тог њиховог писма као једине  графичке пот-
ребе код Срба.
За данашњи српски језик везују се два писма: српска вуковска
ћирилица и хрватска гајевска латиница. Друго писмо српскога
језика користи се у хрватској и бошњачкој варијанти тога језика.
Откако више нема Срба католика,  латиница не може да буде
српско писмо из више разлога.
Прво, зато што је данашњу гајевску латиницу саставио Љу-
девит Гај првенствено за потребе Хрвата.
Друго, зато што су Хрвати формално 1969, много пре отцеп-
љења (1991), назив своје варијанте српскога језика “хрватскосрп-
ски” преименовали у “хрватски језик” и у потпуности одстранили
српску ћирилицу, а своје писмо (гајевску латиницу) нису на-
пуштали ни пре ни после 1954. године.
Треће, у одговарајућим међународним установама, под озна-
ком ИСО/ФДИС 12190, хрватски и српски језик заведени су као по-
себни језици, па је тако хрватски језик (иако је то, лингвистички
гледано, варијанта српског језика) озваничен као посебан језик.
Четврто, зато што је уз тај хрватски језик регистрована хрват-
ска – гајевска латиница.
Пето, зато што је уз српски језик регистровано српско миле-
нијумско писмо – ћирилица.
Шесто, зато што се у међународном разврставању и књижењу
оно што је штампано српским језиком, а (хрватском) латиницом
увршћује у хрватску културну баштину. Поготово се то једностав-
није чини кад је реч о ијекавској варијанти српског језика на хрват-
ском латиничком (гајевском) писму.
Седмо, зато што би замена и даљи изгон српске ћирилице хрва-
тском латиницом значили даљи губитак српског националног
достојанства и потврдили би извесну склоност ка самозатирању.
Српска ћирилица најпрепознатљивији је симбол националне свес-
ти и сведок о националној и државној суверености на својој територији.
Осмо, зато што није допустиво лишавати ни Србе основног
људског права на свој језик и своје матерње, изворно писмо.
Девето, зато што два писма раздвајају Србе на ћириличаре и
латиничаре, понекада стварају потпуно непотребно заметке мо-
гуће и нетрпељивости међу њима. Стога се на тај начин не дели ни-
један други народ на свету, па се не смеју тако делити ни Срби.