Српски језик и писмо после Вука (осврт на грешке и лутања)

1990. године у изради нових томова Речника не користе грађу из
дела хрватских и бошњачких писаца.

Српско писмо
Кад је реч о писму српског народа и његовог језика, недовољан
број српских лингвиста, али не само лингвиста, показује да ра-зу-
ме зашто нестаје српска ћирилица и зашто је треба чувати. Уви-
девши да смо у завршној фази губитка ћирилице, у Новом Саду
смо на Сретење Господње 15. фебруара 2001. године основали Удру-
жење за заштиту ћирилице српског језика “Ћирилица”, наравно,
за целину српског говорног подручја. Централа је, дакле, у Новом
Саду, а у другим местима Удружење делује кроз повереништва.
Најпре је основано Повереништво за Београд, па онда за Кикин-
ду, Зрењанин, Сомбор, Суботицу, Бачку Паланку, Ниш, Параћин
и још нека места. Оснивање повереништава и даље траје.
Данас је положај ћирилице у српском језику и српском народу
катастрофалан.
Сва истраживања, и детаљнија и она која се свакодневно могу
лако извести на сваком кораку и у свим областима службене и јав-
не писане употребе језика, показују да је српска ћирилица широм
Србије негде у потпуности потиснута, а негде је сведена на изу-
зетке. На пример, у индустрији, у исписивању назива производа,
данас ћириличког писма готово да и нема, нема га ни 5 одсто ис-
писаног на дечјим играчкама и у саобраћају, на путним таблама
постоји сасвим ретко, највише до 8 одсто. Ћирилице нема на бил-
бордима ни у једном проценту, у спортским активностима (нат-
писи на спортским, али и осталим пригодним мајицама и сл.)
ћирилице нема ни један одсто, од стотине телевизија на српском
језику ћирилицом се не служи  редовно ни два одсто. Ћирилице
готово да нема ни у банкама, највећи број јавних предузећа не
употребљава је, више од 90 одсто рачуна које добијамо не садржи
ни слова ћирилице, око 90 одсто дневних и периодичних новина5
не штампа се на ћирилици, у рекламирању производа и у штампи
и на телевизијским екранима ћирилице нема ни у једном процен-
ту, ретко је има и у судству. У исписивању графита ћирилице нема
ни 10 одсто. У личној употреби такође је преовладала латиница,
што је неугодан податак за могућу будућност српске ћирилице.
Многи Срби, како подаци говоре, постали су за своје писмо по-
луписмени или неписмени. (Тако, у ствари, пада у воду тероија
о “богатству од двоазбучја у једном језику”, јер Срби су се увели-
ко упутили у замену свога писма и ход ка хрватској латиничкој
једноазбучности.)
Ћирилице је веома мало и у натписима по нашим градовима.
Ми смо детаљно истражили положај ћирилице у натписима у
Новом Саду и Београду. На одговарајућим узорцима у том ист-
раживању потврђено је да од свега што у граду Новом Саду пише
– ћирилице има само 18,5 одсто, а у Београду тек нешто више, свега
31,8 одсто. Истраживање је обављено 2001.године, а данашња про-
вера тог истраживања показује да се проценат ћирилице убрзано
смањује. Од других градова, велика већина у уличним натписима
користи ћирилицу између 9 и 40 одсто, а само мали број места ко-
ристи је нешто више од 40 одсто.
Истраживање коришћења ћирилице међу ученицима у осно-
вној и средњој школи обављено 1987. године показује да је у Но-
вом Саду латиницу у просеку користило 65 одсто ученика. То је
било време када је постојала потпуна доминација правила о ис-
тискивању ћирилице коришћењем, односно наметањем, латини-
це кроз “равноправност писама”. Године 2003, после доношења
Устава Србије (1990) и Закона о службеној употреби језика и пис-
ма (1991), у којима је ћирилица била уставно регулисана као пис-
мо српског језика, показало се да је положај ћирилице нешто по-
бољшан, али да још није нормализован због свесног и несвесног
деловања двоазбучја које се у тзв. српскохрватском језику своди-
ло на различите врсте насилног и смишљеног потискивања ћири-
лице, најчешће кроз “равноправност писама”, које се користило
за наметање латиничког једноазбучја кроз “фирму” тзв. богатства
од двоазбучја, које је гајено једино међу Србима.
Ћирилица тако данас преовлађује једино у основношколским
и средњошколским уџбеницима и у библиотекама (мада се и
данашње књиге све чешће не штампају ћирилицом), а изван тога
само на споменицима на православним гробљима и у музејима.
У последње две-три године поново се нагло убрзава нестајање
ћирилице. То потврђују многе истражене чињенице. Прво, и не-
ке државне службе и државни чиновници поново искључују срп-
ску ћирилицу из службене употребе. То је оно што је највећа прет-
ња српској ћирилици. Примера има много. Нека средства инфор-
мисања напуштају српско писмо и прелазе на хрватско. Нека
државна и јавна предузећа настављају да, као у време тзв. српско-
хрватског језика и старог манира, српски језик исписују само на
хрватском писму, иако би било логичније – ако се већ жели упо-
треба неке необавезне латинице – да се примењује албански или
мађарски тип латинице, на пример, пошто и Албанаца и Мађара
у Србији има неупоредиво више него Хрвата.
Сва истраживања, дакле, показују да је ћирилица у већини
области сведена на изузетке, а у неким областима сасвим је истис-
нута. На пример, на музичком фестивалу “Егзит” у Новом Саду у
програмском тексту, у рекламама и слично, ћирилице већ трећу
годину нема ни за лек, а на првом сличном међународном музи-
чком Ехо-фестивалу у Београду, на Ратном острву, такође је ћири-
лица избачена као да је туђе писмо, као да се и “Егзит” и “Ехо”
одржавају на некој екстериторији Србије.
Све показује да смо поодмакли на путу ка губљењу ћирилице.
Зато је веома важно објаснити разлоге због којих се ћирилица гу-
би међу Србима и како се то догађа, уз покушај да се подвуче шта
треба учинити да не би српска ћирилица сасвим нестала. Али, од-
мах треба рећи: због досадашњих пропуштених корака у спаса-
вању ћирилице, данас само озбиљна, одговорна власт може да
спроводи устав и закон који регулишу и питање језика и писма, а
сви ми други можемо да описујемо стање, да објашњавамо узроке
и последице нехаја за своје писмо, да предвиђамо шта ће се до-
годити с нашим писмом, али не можемо без државних служби да
спроводимо државне прописе…

Истина о српској ћирилици
1. Ћирилица је у затирању
Српска ћирилица данас трпи најжешће ударе у својој хиљадуго-
дишњој историји међу Србима. И то јесте тако зато што на ћи-
рилицу већ неколико деценија насрћу и неки који себе сматрају
Србима, а то се бар у ранијим вековима није догађало. Стари
Срби тачно су знали чему служи српски језик и српско писмо и
разумели су зашто их морамо чувати. Неки данашњи Срби мисле
да “у свет” можемо само ако се одрекнемо свога језика и писма.
Таквој заблуди ранији Срби нису били подложни. Они су знали
да безимен и безвредан не треба никоме, јер му не може бити пар-
тнер ни у чему.

2. Уставна и законска регулатива
Многи Срби данас понашају се као да не знају (или заиста не знају)
да су, по важећем Уставу и Закону о службеној употреби језика и
писма, неизоставно у службеној употреби српски језик и његова
ћирилица. Али, док су по садашњем закону за избацивање лати-
нице у мешовитим срединама предвиђене казне, за изостанак ћи-
рилице нема таквих казнених одредаба, па се тако утицајним поје-
динцима који себе сматрају Србима пружа прилика за потпуни
прогон српске ћирилице. Тако су данас жешћи и опаснији срп-
ски антисрпски удари на ћирилицу од удара свих српских непри-
јатеља на њу у последња два века.

3. Како данас вратити ћирилицу међу Србе?
Ћирилица се данас међу Србе и у српски језик може вратити једино
испуњавањем ова два услова: прво, доследним спровођењем одре-
даба Устава и Закона о службеној и јавној употреби језика и писма