Поезија Бранка Миљковића је и данас снажна и изненађујућа као
што изненађује истина саме поезије, њене суштине. Песништво
принца поезије, могло би се стога разумети као истина која је пра-
суштина поезије. Она припада нама као и свим оним прошлим и
наредним појединачним искуствима, као свечана нит живота. Сва-
ко од нас је исказује иако је неисказива. То је дато само појединцима
који је одмах осете и посвете јој се до самоуништења.
Писање песама је трагички чин, истовремено најузвишенији
људски и божански. Та истина-поезија, њен поетски смисао, поста-
је сâм живот. Исказује се на врхунцу бујности живота у најстрас-
нијем нестајању – стваралачком чину.
Не верујем да је тај дух потпуно ишчезао, да су га заменили три-
вијална реторика и “дизајн”, моћ технике и обмана виртуелности.
Не верујем да је дух Бранка Миљковића могао нестати јер је класи-
чни дух и класична “потка” сваког појединца, тај звездани праис-
конски дух на самом почетку Наде и Утопије, који “кад говори као
да звезде падају”. Миљковићев дух је у најстраственијем смислу
наш изворни дух, звездани песнички дух.
Када се говори о песнику Бранку Миљковићу и његовој пое-
зији, треба истаћи да је достигао и једну особену форму, унутраш-
њу и спољашњу, коју налазимо и у његовом животу. Она је савр-
шена, својеврсна поезија-спекулација, ако би се тако могло рећи,
која је унутра, у себи, у усклађеном сопству. Не оличава ли то, са
једне стране, “однос представе и појма” /Кант/, а са друге њихово
складно и неприметно прелажење једног у друго? Када почиње
тај процес, озарење се збива као претапање, па се чини, наизглед,
као да и не почиње, као да и нема промене.
Почиње, међутим, увек изнова и сва та унутрашња треперења
његове поезије дочаравају највише умеће при сваком читању и за-
то нас ова поетика стално изненађује, а то је истовремено и захтев
саме поезије да јој се стално прикључујемо, да и сами у њој живи-
мо, или да се она у нама отвара и оснажује. Његова поезија, мог-
ло би се рећи, јесте “логика поезије и поезија логике”, а то је оно што
води поезију, која саму себе преиспитује, наиме, смисао и предста-
ву, појам и слику. Тако се поезија ослања сама на себе као и свака
појединачна поезија. Отима се од свега спољашњег, материјалног,
али га и чува и украшава се њиме. Дистанцира се од других форми
духа, али их и усваја, укључује у себе прерађујући их. Можда је
зато овај песник био у праву када је рекао да се Анштајнова фор-
мула Е = mc² може препевати.

1.
Ја сам сада. И не долазим.

2.
Али, имам искуство и о томе
протеклом времену. И чекам.
И чекање је исто тако изузетно
као и сећање и памћење. И зар бих
био без чекања и дочекивања?
Али, шта чекам?

3.
Али, једном смо нашли време,
и прошло и будуће и садашње,
и себе смо нашли, зар смо могли
да се избегнемо? И све смо друго
нашли и своју коначност смо нашли
и онда то меримо и онда то
стално меримо и сама смо
осетљивост и та апсолутна
осетљивост за време и за његово
мерење и за нестајање. Али, имамо
слике и представе о томе прошлом
свету и зато је тај прошли свет,
што смо ми. И ту неопходност
имамо и то пролажење. А ми смо
танкост сама и Исто и уздигнути смо
до истости и непролажења и ту
учвршћеност највећу имамо и само
смо учвршћивање и време нас учвршћује
и наша лакоћа и она нас учвршћује и имамо
ту вертикалу светску и унутрашњу и према
њој се одређујемо и оријентишемо.