Радомир Путниковић
Последња басна
Посла папагај електронском поштом писмо свом пајташу, слону,
с којим је много година тезгарио по циркусима Европе. Заједно су
наступали у неколико тачака од којих је најпопуларнија код пуб-
лике била она у којој би га слон подигао на врху сурле изнад главе,
а он закрештао тако да се орило испод шатре: “Церекате се будале,
а једног дана ћете поцркати! Поцр-ка-ти! Поцр-ка-ти!” Пошто је
напустио циркус, слон је још неко време позирао у рекламним фил-
мовима, у неколико фирми за оглашавање, а после се вратио у
Африку зато што му клима није више пријала у Европи. Папагај је
пак остао код директора циркуса, смејући се газди иза леђа кад
год би изашао из куће, зато што се и поред година кад свако иде у
пензију, сваке вечери клањао до земље, као предани капиталиста,
не би ли очарао публику, навео оне који још нису купили про-
грам, да га после представе купе. Најсрећнији час у току дана за
њега је био онај кад је после представе пребројавао и слагао нов-
чанице на гомилу. Звао је газду “Изелица”. Овај му је ујутру давао
седамнаест семенки сунцокрета, а увече пола банане, ни мање ни
више сваког дана.
“Пишем ти”, стајало је у писму, “да је Радомир Путниковић
умро. То је”, да те подсетим, онај писац који је о теби и мени гово-
рио у баснама. Толико је био нападан да нас није само стављао у
приче за децу – што би му се још могло опростити, већ нас је по-
влачио по својој сатири. Помисли, у једној басни је писао да се ја
плашим мрака! Тачно је, понекад вриштим од страха кад у Поли-
тици или Дејли Телеграфу прочитам какви медиокритети одлучу-
ју о нашем свету. То нема никакве везе с мраком – ти знаш какав
смо урнебес правили код публике на вечерњим представама!
Мене је често помињао кад је говорио о политичарима који понав-
љају себе, држе празне говоре, бесконачно трабуњају. Увредио ме
је до срца!
Какве везе ја имам с њима? Ја кад говорим, бар никад не лажем.
А политичари не само да лажу, већ перфидно лажу. То је данас по-
стала уметност.
Р. П. је и тебе стављао у своја писанија, не једанпут. Ценио је
твоју проницљивост и способност памћења, али те је поредио с
говорницима на Конференцији за мир и развој, у Скупштини, у
разним комитетима и подкомитетима, који кад започну дискусију
о неком предмету, после не знају како из ње да изађу. За ове је го-
ворио да су као слон у радњи с порцеланом – уђу у њу, а не знају
како из ње да изађу. Нема животиње коју није поменуо у својим
Радомир Батуран
Слава у Бјеловцу
Е овдје сад морам дотурити моју причу да конзервирам злодјела
ових напољу. И зло се мора препарирати да бар из музејских вит-
рина опомиње потомство. Не да се овековечи или, не дај Боже, пре-
пусти општим законима раста и развића, већ да му убијем клицу
да се не би угњилило, проклијало новијом, отпорнијом клицом и
сјеменом. Из трулежи вазда бива нова клица. А ако је ново, не зна-
чи да није клицоносно. Зато ћу ја ово зло нових усташа препари-
рати да се више никада не распадне и не проклија. Балзам је лек и
за зло – да вјекује ко страшило у народу.
Упознах прошлог лета у Фочи Станиславу или Тају, како су је
сви тамо звали. Она је од оних Мезезија из Пиве. Пронађе је наш
Кустос, ко би други, у породици апотекара Риста. Тамо ме са њом
и упозна. На терену смо се били прехладили па свратисмо у апоте-
ку да нам дају неки лијек. Дочекала нас је сва осмјехнута. Сочне ус-
нице саме се отварају, савршена гривна бисера сама вирка на сва-
ку ретку, тихо изговорену ријеч, тек да се не дају затворити сас-
вим. Јагодице јој благо поигравају, а груди мало живље. Миле, при-
тајене под танушном, свиленом блузицом, раскопчаном за једно
дугме, циклама боје, а уоквирене отвореним белим мантилом. А
вршчићи вуку свилу нагоре. Испод пазуха једва приметна навла-
женост шири се до облина. Немају клима-уређај па им је врућина.
А мени хладно… Очи јој погледом милују, а права, дуга коса гип-
ко поиграва на раменима и прави јој хладовину лицу и грудима, а
свјежину посматрачу. Њена свјежина загријава ме. Кравим се. На
терену, у кањону Дрине, спавали смо у баракама. Влажне ноћи, а
јутра хладна… Нијеми смијех испред мене љепотом ме грије и
лијечи. Иако предана паковањем лијекова, нијеми смијех је не на-
пушта. А тек кад ми их лијепо спаковане предаде… Озари ме…
За све то вријеме Кустос је мирно ћаскао са апотекаром Ристом.
И сутрадан сам навратио без Кустоса. И купио и што треба и
што не треба. И – оздравио сам. Нијеми смијех дјеловао је и на
растојању. Можда је то оно што сам читао од наше Анице Савић-
Ребац о психосоматском дејству мисли. Анице, Анице! Пре ће би-
ти од осећања љубави. А шта би друго било…? Предузео сам све
да буде. Појавио сам се трећег дана, опет, са најљепшим каталогом
Земаљског музеја и пупољком каранфила у њему.
– Ово је за ваш неми осмјех који лијечи – збунио сам је само за
тренутак. Прибрано стави каранфил у неку витку апотекарску
епрувету, а каталог у своју ташну. Испод стола извади припрем-
љен коверат:
Светлана Велмар-Јанковић
Нови роман Александре Мокрањац Опсенарење
Кад се својевремено одлучила да студира архитектуру, Алексан-
дра Мокрањац, о чијој прози говоримо данас, као да се одлучила
да се посвети архитектури и као науци и као уметности, али и као
сасвим особеном занату бављења временом, хоћу да кажем Хро-
носом. Тај занат, а још више материја коју подразумева, материја
времена, обликовао је стваралачку мисао Александре Мокрањац
као необично лако покретну, хитру, као да се списатељица осе-
тила насталом из потомства прадавног, митског Дедала, летећом
кроз мисли, али на модеран начин. Александра Мокрањац, у уло-
зи писца, слути да су митска крила, која настоји да преузме од
митског Дедала, опасно топива, јер су њена крила од времена
још много топљивија од воштаних – зачас времена нема, нестане,
заувек је изгубљено. Зато је наша списатељица ојачала свој лет
многим знањима, што треба да подржавају њено промицање кроз
време од, рецимо, старих Хелена до нашег доба, до XXI столећа.
Ако настојимо да представимо роман Опсенарење, објављен
прошле године, никако не би требало да се не задржимо, макар
кратко, на првом роману Александре Мокрањац, Транскрипција,
из 2006. који можемо да схватимо као увод у њену прозу. Списа-
тељица је одмах, насловом своје књиге, упозорила читаоца да је
у питању преношење једног језичког садржаја на други језички
садржај, да се говори о транскрипцији, мада притом није хтела
да укаже о којим је пренесним садржајима реч, а реч је о прено-
су, путем књижевног језика, на унутрашњи ток свести савремене
људске јединке, младе жене која истражује смисао порука што јој
стижу од давних доба. Главна јунакиња романа заокупљена је пра-
ћењем свог тока свести као особеним лавиринтом, у којем се
укрштају већ изукрштани путеви колективне свести европских на-
рода са индивидуалном свести јунакиње романа са Балкана. Пи-
сац-истраживач језика, есејиста и критичар, Јовица Аћин, који
је написао поговор роману Транскрипција, скреће нам, у једном
свом тексту посвећеном лавиринтима, пажњу на следеће сазнање:
“Кад је измишљена фигура лавиринта”, каже Аћин, “истовре-
мено је измишљено и обећање да ће његов центар извесно наћи
само онај ко буде кренуо на пут. Историја је постала путовање.
Цео свет је постао лавиринт који се мења са временом, или се
можда време мења са њим. Када већ верујете да сте изишли из
њега, он вам на најсуровији начин покаже да сте још увек у њему,
још дубље, прогутани. Кад верујете да сте заувек изгубљени, де-
шава се да сте сасвим близу пукотине кроз коју се пробија дах и
Радомир Батуран
Бања Лука из “хотелског шпигла” романописца Рисојевића
“Сви смо ми сачувани у том шпиглу” – претпоследња је реченица
романа “Господска улица” Ранка Рисојевића, односно 2. књиге ње-
гове Бањалучке трилогије под истим насловом. Узео сам ову рече-
ницу као прву у свом приказу овог романа зато што су времена и
простори, људи и догађаји Бањалуке из последње четврти 19. века
и прве 20. века заиста преломљени и сачувани у том огледалу из
срушеног хотела Балкан на почетку Господске улице. Главном про-
тагонисти романа, Ђорђу Малешу, бањалучком боему и професо-
ру музике, поклања то огледало грађевински предузимач Јараку-
ла, уз изјављивање саучешћа за умрлом му мајком. У том “шпиг-
лу” Јаракула је видео његову “госпођу мајку” на дан венчања и са-
да, уз саучешће, уздахнуо: “Ништа љепше у животу никада ни-
сам видео, ни прије ни послије”. Како венчање “госпође мајке”, та-
ко су испред тог хотелског огледала продефиловала сва протекла
времена, догађаји и све личности о којима се у роману Ранка Рисо-
јевића приповеда. “Мајка је у сједишту видљивог и невидљивог
свијета”, како сам аутор каже у једном од наслова стотинак прича
овог романа.
Све приче у роману “Господска улица” држе се главног лика
романа (после лика наратора), мајке Милице, баш као што се и
њена бројна деца држе за мајчине скуте. Те приче, како сам пи-
сац каже, “калдрмишу временске теме, нејасног, магловитог про-
стора” у властитом сјећању аутора романа, односно његовог прота-
гонисте Ђорђа Малеша. Два су простора у које он смешта скоро све
догађаје и личности: породична кућа (уједно и кројачка фирма)
оца Васа Малеша и хотел “Балкан”. Обједињава их главна бањалуч-
ка улица – Господска, која је кичма и вароши и свих прича о њој.
По тој улици трилогија је и добила име. Ђорђе Малеш накнадно
сагледава у крупним назнакама, а понекад и у најситнијим дета-
љима, та времена, људе и догађаје на сцени Господске улице. Про-
тагониста ове прозе каже: “Моја мисао кружи, идући онолико
широко колико сам могао да стигнем у вријеме мога дјетињства”
(стр. 83). Он покушава да сагледа Бањалучане на писти Господске
улице, “у времену и кроз вријеме”, како теку као њихова река Врбас.
Наратор разговара сам са собом у својим причама, пригњечен ди-
лемом “ни тамо ни овамо”, односно у знаку и значењу пословице
бабе Савке: “Овдје се и со уцрва”. Износи он и најсуптилније моти-
вације свих сага о породицама и реминисценцијама на мртве
претке: “Тек када остариш, почнеш да се занимаш за живот сво-
јих родитеља који су обично већ дуго покојни и не могу да ти од-
Бојан Памучина
Огледање на месечини
Маргина, Душановац.
Када?
Питање на које одговарају у три ритмичка удара, каденцирана,
прве три реченице романа, не остављајући ни на тренутак просто-
ра сумњи око одређивања временске перспективе дела.
Нећу се вратити, отишао сам, имам – глаголски облици уво-
дних реченица дела актуелизују, такорећи тренутно, сада, сагле-
дану временску перспективу: будуће време, време прошло и пре-
зент – свевременост. Садашњост је нужна, али не и једино актуелна.
Тропрста уводна формула почетка тражи свој одјек у четвртој
реченици дела:
Видите оног белоглавог дечака тамо?
Четврти угао у постављању сцене за драму животописа Љубе
Шампиона обраћање је читаоцу, одјек традиционалног, усменог
вида казивања у модерно индивидуализованој урбаној животној
повести. Позната је форма усмене прозне традиције која има акту-
елизовану перспективу свевремености. Тиме је успостављена тро-
димензионалност, јер дубина слике је време потребно да око доп-
ре до најситнијих детаља и углова значења, смисла, до бића прика-
заног света. Слојевитост није само просторна димензија, а то је у
најјаснијем могућем виду поетичка рефлексија усменог облика, у
коме је брзина исприповеданог по јединици времена готово јед-
нака брзини мишљења. Савршена лепота ума приповести, у којој
смрти нема, обасјаће и остале жанрове, облике, пејзаже усменог
стваралаштва, а посредно, на рефлектованој светлости ове истине,
огледају се и дела модерног сензибилитета, тематике и језика.
Четврти угао у времену приповедања је искорак из сопствено-
сти, из бића приповести, које властито време одмерава актуелном
садашњошћу епохе дубоког историјског, друштвеног, идеолошког
набоја. У питању је надрастање сопствених маргина текста у ван-
времено ткиво, у коме сусрет наратора и читаоца, на обострано из-
ненађење и уз размену тајанствених истина и чудесно лепих заго-
нетки, протиче стварно, постојано и пристрасно. Такав сусрет, ко-
ји, рационално сагледано, није очигледна неопходност припове-
дања и приповедачког става наступајуће исповести, не може се ту-
мачити просто техничким термином – сказ. Није у питању ни на-
глашавање, подизање нивоа субјективизације исповести, као ни
постављање категоричког моралног императива пред саосећај-
ног идеалног читаоца укљученог у ток исповести ради подупира-
ња њене веродостојности, или акцентовања хриди патетизације.
Исповест са маргина сопствености, заборава, бића, на бриду је
патетике, јер наступајуће поновно проигравање животне драме у
свести, на позорници је много чега другога и драгога. Ризик је био
вредан чекања дугог дванаест година, колико траје Љубин еми-
грантски раскорак. Тешко је одшкринути врата интимне бајке,
тешко је носити се са бременом наслојеног времена које, очиглед-
но је, сада, након толико година, није нашло свог одушка, већ је и
даље на Душановцу, чека да се откине са руба, чека да превали и
провали преко усана.
Актуелизован језички фразеологизам је слика “одшкринутих
врата”, слика је аналогија као позив читаоцу, неопходно потреб-
ном, нужно неутралном, објективном, вечито актуелном свевре-
меном читаоцу, који, на самом почетку, схвата: Маргина је Душа-
новац, али где је Душановац, чији је?
И по чему је толико посебан, као и Љуба у њему? И по чему је
то вредан враћања и памћења, кад се већ у првој кључној речени-
ци дела каже:
Не, нећу се вратити.
И да ли је вредан враћања само за читаоца? Читаоца, који није
само спреман на ташто огледање у савршенству сопствене сфере,
већ онога који је спреман да читајући “колена нажуљи”, који није
спреман само видети, већ и чути, ослушнути, намирисати, на-
слутити. Такав је читалац, као Сизифов камичак идеално угла-
чан, бисер-читалац, онај за кога се све даје, и увек је, увек – слуша-
лац. Као у народној уметности, епској песми.
Када сам себи каже “руко, пригрли ову светлост”, када се сам
себи обрати, осетиће се као да говори речима Љубе Сретеновића
са краја романа. Такав читалац мора бити, баш као и наратор, у
посебној врсти перспективе која баштини најбоље од оба света.
То је говор “категоричког императива”, којим наратор одмах раз-
бија гард таште окошталости и гордости рационализације. Прича
о Душановцу није само исповест душановачког боксера, она је у
једнакој мери и повест тачно онаквог читаоца каквог наратор-кази-
вач очекује на крају дела, на “свом Душановцу”, у огледању на мар-
гинама језика.
Очигледна постојаност традиционалног прозног облика, са на-
мером да сказ буде више од залога присности и казивања, тражи
одјека у традицијском искуству и лако га налази на најуочљивијем
месту – у усменој епици. Обраћање читаоцу, сада већ и слушаоцу,
након императива-презента у четвртој реченици романа, лако
се препознаје у моделу преобликованог и синтетизованог тради-
цијског искуства поетике усменог причања и певања.
Нетко бјеше Страхинићу бане,
Бјеше бане у маленој Бањској.
Владимир Димитријевић
Винавер о матерњој мелодији и “Међулушком благу”
Још у “Језичним могућностима” Винавер је писао о коби десете-
рачке окамењености и језичкој мелодији као путу у ослобођење.
Тврдећи да се српски народ, снажније од било кога другог, ин-
карнирао у десетерац, Винавер је истицао да су настали “облици
горопадно итешко извајани, као мисирски пустињски чувари
од камена”.
У неку нову мелодију је, пак, полагао ослободилачке наде,
тврдећи да она “врши у реченици лако и готово неприметно оне
распореде и раздеобе” који су недоступни “спорој, лукавој, кру-
тој, стрмој и погибаоној граматици”.
У свом огледу “Којим путем” писаном 1925. године, Станис-
лав Винавер се позабавио “матерњом мелодијом”. Пре свега, уо-
чио је да наша културна заосталост има и извесних предности –
као и примитивна племена, која описује Клод Леви – Брил, наш
народ још увек уме да бурно емоцијама реагује на песму. Пошто
нам је језик још увек недовољно префињен, остала је музика
као прајезик. Наше песме, без спољашње лепоте, па чак и миса-
оности, садрже у себи нешто древно – у Далмацији “жал и весе-
ље, полет и ритмичку мисао”, могу да пробуде чак и убоге дво-
тактне мелодије, уз које се сву ноћ игра; гусле су монотоне, на
први поглед нехеројске – оне само “тамно подстичу” десетерач-
ку песму; пастири у Метохији откривају епско у себи помоћу
“бескрајно отегнутих”, а крајње простих мелодија; у Источној
Македонијиа и Бугарској намерно криво певају, али и то “поср-
тање” изражава целога човека.
Народна музика се, по Винаверу, може изводити на два на-
чина – на начин “здрав” (у смислу лишености сумњи и колебања,
избегавања да се понире у дубине несвесног; ничеовским речи-
ма – “аполонски”, онако како су то чинили композитори Смета-
на, Григ и Шопен) и “патолошки”, када се у откривају “дубине нес-
весне, грехови тамни и језовите бездани”; тиме се демаскира
весела народна песма, као образина “бачена преко свирепости”.
Народ, који “везовима, ћилимима, бајкама” прикрива своје вар-
ке (садизам маскиран у сентименталност), воли “аполонске” компо-
Радивоје Керовић
Егзистенција у свјетлу самоитности
Увод
У филозофији и пољу мисаоног искуства језик и ум већ одавно
спадају међу битне појмове и проблеме. Основни разлог томе по-
чива у њиховој природи и енергији, којима омогућују како разу-
мијевање и сазнање свијета и људског постојања, тако и артику-
лацију и саопштавање драгоцјеног искуства и знања. На основа-
ма умне способности и умног односа човјека према свијету и себи,
којима он разумно приступа стварима пребивајући у свјетлости
свијести, знања и истине, те језика и језичке способности, којима
у подручје разумљивог и саопштивог извлачи логосну потку ства-
ри и догађања, изграђен је цио људски свијет значења, искуства и
знања. Зато су и у рефлексивној свијести филозофије језик и ум,
као појаве и испољавања људскости, врло рано побудили живо
занимање филозофа и филозофског мишљења, тим прије и више
што су својим постојањем и дјелатношћу, својом природом, нап-
ретком и зрењем, недвосмислено указивали на скривено језгро
ствари и њихову логосну основу. Не мање, наравно, и због пресуд-
не улоге коју су имали, и још увијек имају, у обликовању људског
свијета, осмишљавању његове егзистенције и његовом индивиду-
алном и колективном узрастању. Као идеје и појмови филозофије
и науке, као појаве, енергије и живи чиниоци људске стварности
и начина битисања у свијету, којима се човјек у свом битку пот-
врђује као умно и језички обдарено биће, језик и ум су стекли
статус најзанимљивијих и најозбиљнијих проблема филозофије,
мишљења и науке. Тако стоје ствари и у наше вријеме. Упитамо
ли се зашто је то тако, онда би се сажет и груб одговор могао из-
рећи на сљедећи начин. Разлог томе живом мисаоном интересу за
разумијевање језика и ума лежи прво у њиховом поријеклу, друго
– у њиховој природи, треће – у њиховој дјелотворности, спознај-
ној и формативној снази, четврто – у њиховој пресудној улози у
људском битисању и пето – у њиховом загонетном карактеру.
Сходно томе, савремено стање филозофије, духа и знања одли-
кује скоро неисцрпно богатство размишљања, дјела и распра-
ва о проблемима језика и ума, њиховим међусобним везама и
појединим аспектима. Па ипак, чини ми се, стање увида у скри-
вене дубинске везе између ума и језичког феномена није још
увијек задовољавајуће. Филозофска и научна мисао још није
потпуно скинула вео тајне са унутрашњег сложеног механизма
односа који постоји између језика и ума. Слутимо живу органску
повезаност и интерактивни утицај између језика и ума, принци-
пе њиховог функционисања, а да истински нисмо способни да
разјаснимо како и зашто њих двоје формирају функционални
Иво Андрић
О причи и причању
У извршавању својих високих задатака, Нобелов комитет Шведске
академије решио је овог пута да писца једне, као што се каже, мале
земље одликује Нобеловом наградом која, мерена међународним
размерама, значи високо признање. Нека ми је допуштено да, при-
мајући то признање, кажем неколико речи о тој земљи и додам не-
колико општих разматрања у вези са приповедачким делом које сте
изволели наградити.
Моја домовина је заиста “мала земља међу световима”, како је
рекао један наш писац, и то је земља која у брзим етапама, по цену
великих жртава и изузетних напора, настоји да на свим подруч-
јима, па и на културном, надокнади оно што јој је необично бурна
и тешка прошлост ускратила. Својим признањем ви сте бацили
сноп светлости на књижевност те земље и тако привукли пажњу
света на њене културне напоре, и то управо у време кад је наша књи-
жевност низом нових имена и оригиналних дела почела да проди-
ре у свет, у оправданој тежњи да светској књижевности и она да
свој одговарајући прилог. Ваше признање једном од књижевника
те земље значи несумњиво охрабрење том продирању. Стога нас
оно обавезује на захвалност, и ја сам срећан што вам у овом тре-
нутку и са овог места, не само у своје име него и у име књижевно-
сти којој припадам, могу ту захвалност једноставно али искрено
да изразим.
Нешто тежи и сложенији је други део мог задатка: да кажем не-
колико речи у вези са приповедачким делом писца коме сте ука-
зали част својом наградом.
Али кад је у питању писац и његово дело, зар не изгледа пома-
ло као неправда да се од оног који је створио неко уметничко де-
ло, поред тога што нам је дао своју креацију, дакле део себе, оче-
кује да каже нешто и о себи и о том делу? Има нас који смо више
склони да на творце уметничких дела гледамо било као на неме,
одсутне савременике, било као на славне покојнике, и који смо
мишљења да је говор уметничких дела чистији и јаснији ако се не
меша са живим гласом његовог ствараоца. Такво схватање није ни
усамљено ни ново. Још Монтескије је тврдио да “писци нису добре
судије својих дела”. Са дивљењем и разумевањем сам некад про-
читао Гетеово правило: “Уметниково је да ствара а не да говори!”
Као што сам много година доцније са узбуђењем наишао на исту
мисао, сјајно изражену, код непрежаљеног Албера Камија.
Стога бих желео да тежиште овог кратког излагања поставим,
као што је по мом мишљењу право и умесно, на разматрање о причи
Иво Андрић
Кад човека напусти сунце његовог завичаја, ко ће му посветлити на путу повратка
У деци се обнавља и чисти река човечанства.
Несрећа је живети без Бога и изневерити се вери отаца.
Бог избија као свјетло из сваке ствари створене и сваког живота
који се миче.
Кад би људи знали колико мало памети управља светом, умрли
би од страха.
Доброта је у овом свету голо сироче.
Све су Дрине овог света криве; никада се оне неће моћи потпуно
исправити, али и никад не смемо престати да их исправљамо.
Доћи ће времена када ће паметни шутјети, будале говорити, а
фукара се обогатити.
Нико нас не вуче ка гробу, него нас с леђа гурају.
Доброта је у овом свету голо сироче.
Збуњен и поражен гледам како се сва лепота света, по некој чуд-
ној и свирепој алхемији љубави, претвара у жалост за тобом…
Љубавницима је време увек кратко и ниједна стаза није довољно
дугачка.
Када нисам очајан, ја не ваљам ништа.
Такав је живот да човек често мора да се стиди онога што је
најлепше у њему и да управо то скрива од света, па и од оних
који су му најближи.
Човек, да не би стао и клонуо, вара сам себе, затрпава недоврше-
не задатке новима, које такође неће довршити, и у новим пот-
хватима и новим напорима тражи нове снаге и више храбрости.
Тако човек поткрада сам себе и с временом постаје све већи и
безнаднији дужник према себи и свему око себе.