Јан Бенсон
На дан кад сам умро
На дан кад сам умро
Бејах сам
Посве сретан
С осмехом на уметном лицу
Усхићен ја,
Последњи пут из празног кута
Овенчан белом тмином.
Свећа помало снива
Чека да јој куцам
Нови крај, ново рођење.
Посве стари ја.
Пао сам, изгубљен
Без снаге.
Без вере у ново сутра
Са страхом од осаме ноћи
Попут белог анђела
Носе ме тужним корацима.
Не патим.
Нема разлога.
Нема човека.
Где сам?
Где сам ја у вашој причи?
Нема ме.
На дан кад сам умро,
Небеско плаветнило.
Тихи звук,
Плач сиромаха
Јецај бескућника
Јаук старца
Где сам ја у животу,
пећини с пола срца?
Поновно ме нема,
И да, сретно сам умро.
На дан кад сам умро
Без страха лежах доле.
Лежах сам, посве затворен.
Нови сан.
Спим.
Не питај ме хоћу ли се пробудити
На дан кад сам умро
Бејах сретан
И посве сам.
Никола Дамјановић
Слон Миливој
Слон по имену Миливој
Попео се на кревет свој.
Чудна чињеница је тада установљена:
Његова оловка је од олова направљена!
Миливој је наш тада
Из кревета скочи изненада.
На под је пао кад је скак’о
Притом је главу ударио јако.
Наш слон звани Миливој
Напуштајући кревет свој
у болу је завијао:
‘Моја глава! Jao! Jao!’
Од тог дана наш слон Миливоје
О оловци и олову размишљао више није.
У кревет свој врати се к’о прави,
Ал’ овога пута…са шлемом на глави!
Никола Дамјановић
Погрешно осећање
Кад сам жедан
Нема воде да захватим.
Кад се осећам јак
Немам с киме да се у коштац ухватим.
Кад сам друштвен
Немам с киме да се сретнем.
Кад сам гладан
Немам ништа у уста да метнем.
Кад се плашим
Нема зашто, мрачно није.
Кад сам тужан
Ни сузица да ми лије.
Изненадим се кад имам леп сан
Срећан сам кад имам лош дан.
Чујте ме:
Динар ће вам свима стићи од мене
Ако ми бар једном дате право осећање
у право време!
Татјана Црњански
Валцер на крову
Тридесет година човек живи у овом граду, језик је научио, не
баш савршено, али зна толико да може да се споразумева. Није се
враћао одакле је дошао. Зашто, не зна ни сам. Првих година није
могао, јер није имао пара за карту. Покушавао је да се уклопи у
овај велики град, упознао је многе људе из разних земаља. Увек
се осећао као емигрант, није јео салату пре главног јела, није пио
само викендом, него сваки дан, наравно с мером. Убеђивали су га
да једе здраву храну, цералије, да једе семенке и пије сокове од по-
врћа. Желео је да ужива у храни, није хтео да размишља да ли ће
живети педесет или сто година. Цигарете није оставио, лекове ни-
је гутао, витамине није користио. Осећао се здраво, али не баш
сретно. Био је усамљен, имао је једино великог сивог мачора. Са-
моћа му се увукла у кожу, смрдела је чак и када би спавао. Устао
би ујутро, избацио јастуке на прозор да се проветре, али тај смрад
није могао да испари. Осећао се у одећи, у кухињи. Једино када би
скувао сарму са сувим месом, није је осећао. Онда би замирисала
његова мајка, која одавно није жива.
Отишао је у свет како би осетио неки други живот, авантуру.
Као да је све оно што је гледао у биоскопу у граду где се родио,
био сан. Волео је сваке ноћи да се попне на кров мале зграде, сео
би, запалио цигарету и слушао велики град како стење, буку сао-
браћаја, завијање полицијских сирена и ватрогасних кола које су
их надјачавале. Чуо би разбијање флаша и свађу несретних људи.
А онда би престао да слуша и посматрао би облаке како плове на
тамном небу, светла реклама како плешу и месец који се врти и ос-
ветљава ову позорницу великог града. И био би задовољан. Осе-
тио би како плута на води, како је лак и безбрижан, чуо би једи-
но своје равномерно дубоко дисање и куцање срца. Мир би пре-
плавио његово изморено тело и када би осетио како се одваја од
њега уплашио би се и вратио. Није имао храбрости да полети и од-
воји се. Онда би се полако вратио у свој стан, попио би чашу црног
вина “Вранац”, испушио још једну цигарету и увукао се у кревет.
Пријатељи, земљаци, звали су га да иде с њима у кафане, али пос-
ле пар одлазака, напустила га је жеља. Прегласна музика га је нерви-
рала, жене које су седеле за шанком биле су такође усамљене не
прикривајући жељу да ту ноћ проведу с било ким, само да сперу
смрад усамљености. Он то није желео. Хтео је да се заљуби, као онда
када је био млад. Искрено. И онда би остављао пијане и тужне
пријатеље и враћао се на свој кров, где би седео неко време и опет
одлазио на спавање.
Драгољуб Петровић
Похара Срба и српског језика
Књига Ђорђа Јањатовића која се пред нама налази драгоцен је до-
кумент о свакоруким поломима који су Србе задесили током пос-
ледњих шест-седам деценија и, како рече песник, довели их “довде”.
И све то – по списима који су могли настати једино међу Србима
(и, вероватно је, више ни међу једним озбиљно утемељеним наро-
дом на планети), а тичу се настојања мале групе њихових предс-
тавника који сматрају да се на потоп српскога писма мора гледати
као на претходницу затирања српскога националног идентитета
и, тиме, упућивања Срба према тминама историје. Списи о који-
ма је реч настали у оквиру деловања Удружења за заштиту ћири-
лице српског језика “Ћирилица” у Новом Саду, односе се на десето-
годишњи период у раду Удружења (од његовог оснивања 2001.
до почетка 2011) и представљају сведочанство о механизмима по
којима су комунистички властодршци отворили и водили хајку
на Србе и српску културу, а њихови демократизовани настављачи
продужили тамо где су им се претходници зауставили. И Србе и
њихов језик и писмо извели на беспуће.
Уз мноштво записа о најразноврснијим облицима деловања
Удружења, у књизи се налазе и три опсежна и посебно значајна до-
кумента који осветљавају путеве и поступке којима је то чињено:
1) Језичко планирање после доношења новог Устава Србије
2006 : Тезе о српском језику и ћирилици као стожеру српске кул-
туре у 21. веку;
2) Данашња очигледна окупација српскога језика хрватском
латиницом наложена је од комуниста, а (не)скривена је у Закључ-
цима Новосадског договора из 1954. године;
3) Однос комунистичких власти према српском народу и срп-
ским националним институцијама.
У тим текстовима темељито су осветљене прилике у којима се
данас налази српски народ, као и путеви који су до тога довели,
при чему из њих издвајам више простих чињеница с којима се
непаметно спорити.
Прва је она да је ћирилица била једино писмо православних
Срба од првога њиховог сачуваног слова до пада у комунистичко
ропство, а незаснована је тврдња да је снажан продор латинице
почео “још у Краљевини Југославији”. О томе сведочи Јањатовићев
навод да је “према једном библиографском прегледу српске штам-
пе за период 1915–1945. године 98% наслова српске периодике било
на ћирилици”, а ваља претпоставити да су онај “остатак” могли
доносити српски социјалисти или њихове присталице као најаву
Зоран Ђурић
Без компромиса око латинице
Свака је српска породица тврђава. У тој тврђави славска икона ис-
точи, српским се језиком говори, а пише ћирилицом. Тврђава моје
породице, породице Ђурић, више од два века налази се у Белом
Брду, на обронцима Копаоника, одмах испод Панчићевог врха.
Више од шест векова у Белом Брду постоје рудници које је осно-
вао Прибац Хребељановић, отац кнеза Лазара.
У средњем веку овде су арбајтовали чувени немачки рудари
Саси и сви су се они овде временом уклопили у српску средину,
узели православље, почели да славе славу, постали Срби.
И данас на Копаонику има људи плавих очију и кратке, плаве,
оштре косе, са лицем без јагодица, што су све одлике германске ра-
се. Али нација није биолошка одредница, нација је историјска и
политичка пре свега, а после и географска одредница. У одређеном
времену, из одређених политичких разлога на овим балканским
просторима настала је Србија, формирала се српска култура,
српски обичаји, српски језик и српско писмо – ћирилица.
О томе пише и у ПРОГЛАСУ ЈЕЗИЧКЕ ТРИБИНЕ УДРУЖЕЊА
КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ: “…Ћирилица је писмо српскога језика.
Ћирилицом је написана најстарија српска књига Мирослављево
јеванђеље. Ћирилицом је писао први српски писац Свети Сава.
Ћирилицом је написан први запис на српском језику – Повеља Ку-
лина Бана…”
Добра је и идеја да Удружење књижевника Србије упути зах-
тев надлежним органима Републике Србије да се што пре донесе
нови закон о употреби српског језика и ћирилице, био би то закон
о националном искупљењу за све оне неправде које су ћирилици
у Србији нанете у последњих педесет… у последњих сто… у пос-
ледњих двеста година.
Знамо да је Вук Стефановић Караџић створио савремену лати-
ницу и извршио прилагођавање латинице гласовним особинама
српског језика и то у своме “Првом српском буквару” године 1827.
Знамо и да су Хрвати одмах прихватили овакво Вуково решење не
би ли се одвојили од ћирилице, јер у то време није постојало пис-
мо на коме би се народни језик на балканским просторима могао
да чита и да пише осим ћирилице.
Не знамо само да ли је то била потреба и жеља Вука Караџића
или налог неког вишег ауторитета моћи. Не знамо, али можемо да
наслутимо пажљивим читањем ПРОГЛАСА ЈЕЗИЧКЕ ТРИБИ-
НЕ УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ у коме на страни 17.
Стоји: “…У Вуково време није било замисливо да се српски језик
пише и чита ћирилицом ван Србије. То у 19. веку није допуштала
Владислав Ђорђевић
О “српској латиници”
1. Увод
Meђу српским интелектуалцима у последње време води се спор
да ли је латиница коју користе садашњи Хрвати, Бошњаци, а и ве-
лики део Срба и Црногораца српско или хрватско писмо. У члан-ку
“Данашња српска писма: ћирилица и латиница” др Петар Мило-
сављевић заступа тезу да је то српско писмо. Ту тезу је истакао
већ у књизи “Српска писма” (2006) где је записао да “Срби имају
два писма: ћирилицу и латиницу” (стр. 380). Став је баналан; он
само констатује данас чврсто укорењену праксу да Срби користе
два писма. Ипак је значајан, јер пружа “научно” оправдање пра-
вописцима да у правописима српскога језика задрже двоазбучје
(коришћење и ћирилицe и латиницe).
2. Правописи
Опскрбљени “научним” доказом др Милосављевића, писци школ-
ског издања “Правописа српског језика” Матице српске (2001) тврде
да се “и латиница може сматрати стадардним писмом српског је-
зика” (стр. 9). У ранијем “Правопису српскога језика” Матице срп-
ске (1993) испод ћириличке азбуке и латиничке абецеде стајало је:
“Српскохрватске азбуке” (стр. 20), а у поменутом школском изда-
њу правописа (2001) стоји да су то: “Српске азбуке” (стр. 13). У нај-
новијем “Правопису српскога језика” Матице српске (2010) лати-
ница се назива писмом “из времена српско-хрватског језичког за-
једништва” (стр. 17). Те изјаве представљају израз континуитета
двоазбучја у Србији. Сви правописци у Србији у последњих 50 го-
дина прописивали су двозабучност. Др Милорад Дешић у “Пра-
вопису српског језика – приручнику за школе” (1994) карактерис-
тично тврди: “У српском језику у употреби су два писма: ћири-
лица и латиница” (стр. 9). Став др Милосављевићa, дакле, није
нимало оригиналан, мада би он волео да изгледа да јесте. Он се
заправо обраћа јавности која такав став прихвата као нешто пот-
пуно нормално.
Став да је и латиница писмо српскога језика толико је очигле-
дан да не мора да се доказује. Латиница је толико присутна око нас
да напросто боде очи. Коме још треба доказивати да је она писмо
српскога језика? Друго је питање, а и значајније, да ли она треба да
буде писмо српскога народа? Тај став захтева детаљнију анализу.
Милослав Самарџић
Одисеја поручника Крамера
Још драматичнија од Мекдауелових била су искуства поручника
Елсфорда Крамера, петог члана Мисије “Ренџер”. Он не само да је
имао највише састанака са Немцима у вези предаје, (десетак, ако
не и више), већ су га поједини немачки официри молили да их од-
мах разоружа и води ма где!
Крамерова прича почиње 4. септембра 1944. године, када се при-
дружио пуковнику Мекдауелу на аеродрому у селу Прањани. Пет
дана касније, Мекдауел шаље Крамера у штаб Расинско–топлич-
ке групе корпуса под командом пуковника Драгутина Кесеровића.
Са око 8. 000 бораца, то је у ово доба била највећа јединица Југо-
словенске војске у централној Србији. Држала је положаје у доли-
ни Западне Мораве, од Крушевца према Краљеву. Крамер је кре-
нуо на пут дуг нешто преко 100 километара заједно са ваздухо-
пловним потпуковником Миланом Пилетићем и још петорицом
пратилаца.
У “Чињеничном и хронолошком извештају”, који је поднео над-
лежнима 22. октобра, непосредно по повратку у Италију, Крамер
овако преноси своје прве утиске по доласку у област Крушевца:
Срби нису могли да разумеју зашто су их савезници, конкрет-
но Британци, оставили на цедилу, пошто су били прва земља која
је прогласила герилски рат против Немаца и као резултат тога
били су изложени тешким репресалијама. Обећане су им намирни-
це и подршка из ваздуха, али нису добили ништа од тога. Савез-
ничка мисија је затим повучена, а Тита и комунисте су подржа-
ли демократски савезници. Савезнички авиони су ноћу бацали му-
ницију партизанима, да убијају Србе.
Срби су могли да разумеју савезничка бомбардовања војних
циљева, али зашто је цивилно становништво у Београду било из-
ложено терору бомбардовања, посебно на Васкрс и краљев рођен-
дан? Такође, зашто је Загреб само једном бомбардован?
Они и даље мисле да је краљ Петар заточеник Британаца и
захтевају његов повратак у Србију… У смртном су страху од Руса,
јер мисле да ће они у случају да окупирају Србију завести исти
терор какав сада партизани спроводе или ће власт предати
партизанима и допустити огромну пљачку… 43
Крамер је 16. септембра посетио село Риђевштица, где је видео
и фотографисао тело 56-годишњег Рајка Пантелића, сеоског ста-
решине, кога су партизани претходне ноћи свирепо мучили и
убили. Био је сведок партизанске офанзиве против четника, која
је почела наредног дана. Немаца је било само у Краљеву и Крушев-
Божин Јаневски
Порекло и значење етнонима Србин
Редови који следе посвећени су најтежем делу посла, истраживању
порекла и значења имена Србин. При томе, овде изведени закљу-
чак не намеће се читаоцу као аксиоматичан и једини могућ, одно-
сно оставља се слободан простор и другима.
Право је место да се укаже на једну ванредно зрелу мисао срп-
ског историчара из дијаспоре, г. Ненада Ђорђевића, која ће послу-
жити као увод у ову расправу. Он у својој “Историји Срба” наво-
ди: “Српско име и старост српског народа – то су два предмета,
међусобно повезана у толикој мери да један без другог не могу да
се узму на разматрање. Јер, већ од оног тренутка када је српски
народ отпочео да постоји као народ, од тада и носи име српско.
Управо као новорођенче које добија име чим на свет изађе…”
Заиста, сваки етноним, ако се разјасни и ако се, неком срећом,
отвори његово значење, највише говори о старости народа који га
носи, а у нашем случају, старост етнонима Србин је упрво исказа-
на на такав начин.
Иначе, ово питање је омиљена тема које су се многи дотицали
у покушајима доказивања старости народа. Међутим, у мени по-
зната тумачења није улагано превише напора. Тамо где се нешто
уопште и покушавало, чињено је млако, некад и са лошим намера-
ма, неетички и тенденциозно.
Већина тумача српског имена бавила се, према овом виђењу,
тек позним дериватима изворног етнонима.
Понекад, опет по овом виђењу, догађало се да истраживач кре-
не добрим путем, а да застане или одступи када је већ стигао на-
домак циља. Но, превише је било тумача да би смо их у овој при-
лици критички сагледавали. То најмање заслужују они који су тек
нагађали о етнониму Серб, а посебно они који су били надахнути
етничком нетрпељивошћу.
Да поменемо, пре свега, скрупулозне покушајe предузете од
особа са извесним научничким угледом и, само узгред, пар увред-
љивих конструкција. У то име, користим, са посебном захвално-
шћу, врло детаљну каталогизацију старијих аутора и њихових те-
за, изнету код већ поменутог Ненада Ђорђевића, или у књизи ау-
тора О. Луковић – Пјановић.