Поетика и реторика објаве у исказима Новице Тадића

(Једно реторичко читање уз прећутни дијалог са
Настасијевићем у подтексту)

Сва тумачења поезије су кратка; она не покривају
ни колико је потребно за једну опсежну заблуду.
Н. Тадић

Један од најстаријих принципа имплицитних интенција ствара-
лаштва речима јесте принцип објаве, као изричај, недовољно су-
герисан у појму исказ. Интенција сваког res у verba јесте opus, који
је увек и чин објаве као пројава логоса. Тамо где има интенције
увек има и реторике. Ars bene dicendi јесте реторички предложак
сваке упућености на израз када он није ентузијазам, већ живо ло-
госно делање у “писању које је преживљавање”. Само прави писац
је и теург који “дâ све да би добио мрвицу” – талант искупљења
смисла живота. “Писање песама није импровизација[...]. Мораш
из свог живота, који се расипа, изабрати оно што можеш положи-
ти у шкрињу стиха, и самог себе не изневерити” (Тадић 2009: 15).
Иако отежало од значења говорења о нечему, за Тадића је стихо-
творење “последица и резултат” 1, али и стање “изнад нечега”2,
чиме је сугерисана интенција, промисао, бар објава. Људско се
остварује животом и објавом, етосом и логосом. Ово је реторич-
ка терминологија коју је испровоцирао Тадићев етос, који је сав
логосан по аутентичности живљења, најлогоснији етос ововеков-
не српске поетске сцене, по коме песник никада није ћифта3, јер
“ако си песник и ћифта, ниси ни једно ни друго како ваља” (Тадић
2009: 23).

У стваралаштву Новице Тадића поетска објава пре је епифанија
него експресија, пре епифонема као стилема4. Epifaneia је објава
постојеће ствари која бивствује, и то не као појам, већ у својој по-
јединачности, Џојсово посебно стање свести у коме ствари по-
примају дубље значење, екстазирање унутрашње енергије као у
тренутку експлозије неког језгра смисла, Тадићева објава егзи-
стенције бића. Његова поетска епифанија буђење је из духовне
обамрлости песничком снагом која је и провиђење проистекло из
интензитета проживљавања у једној реторичкој амплификацији,
естетској симпатији у којој лирско ја постаје парадигма космич-
ке самоспознаје. Ако људско ичим може да сведочи, не попут
слепих сведока историје, већ доживљајном епифанијом као епи-
феноменом, онда је то одговор на запитаност коју је испровоци-
рао некада давно Платонов eidos – естетика облика без обличја,
умско сагледавање неизгледа, за који се једино зна да га људско
није створило. За Тадића “песме тако постају монаде”, које заве-
тују да се не превиди и не заборави “реални супстрат песме”5 ко-
ји је упеван, а није натпеван или стиховима потиснут. Не прес-
тајући да бди над перцепцијским судбинама својих стихова, пес-
ник прави отклон од тенденција силабичке версификацијске
заводљивости “натпевавања” која хипнотишу или отупљују по-
жељну перцепцијску рилицу до срчике смисла у делатном исказу.
Та срчика је ћелија монадолошке структуре по мери довољности
изричаја његовог песничког ткања, рађеног старозаветним бодом
на разбоју престабилизоване хармоније. Без лутања и расипања,
то предиво тка нити јасног стреличастог усмерења, чији је сва-
ки чвор песма по себи у поетској бројаници молитвеног исхода.
Тако су се низале и лествице његовог поетског усхођења6 сваком
новом објавом. Прималац Тадићеве поезије није психагогијски
препуштен вођењу, он је одржаван у будној естетској активности,
удостојен присуствовању једном теургијском суочавању поезије
са Смислом7. “Чини ми се да могу писати молитве само као по-
кајани разбојник [...] искрено, са дна огреховљене душе. Отуда
су те молитве моје молитве. Ако су искрене, оне могу постати и
молитве других људи” (Тадић 2009: 30).
Тадићево стваралаштво се измиче класичној концепцији по-
етолошке топике contemptus mundi. “Али ту, где сам с оним там-
ним нешто предузео, креснуле су искре ироније... Тек толико да
се зна да сам песник8, а не само хроничар зла” (Тадић 2009: 16).
Колико се у овом исказу Тадић приближава монади Нортропа
Фраја као средишта нашег “тоталитарног књижевног искуства”,
толико се и не удаљава од Џојсове “епифаније” или Хопкинсо-
вог “поунутрења” (Greenblatt 2006) којима претходи чулно про-
сијавање смисла у виђењу једног другог аспекта света, баш као
у Хелдерлиновој “Празничној химни” у којој сагледавамо нешто
што нас гледа, у једном отвореном духовном и естетском иску-
ству искупљења обесмишљеног. На трагу топоса universitas
mundi, прихватања света у његовој свеобухватности, такво ис-
куство једино може да посведочи песнички језик као заједнички
корен умности и чулности, својеврсни универзум поетике који
ангажује тотално биће – логосна презентност света у објави.
Естетска перцепција света Тадићевог лирског субјекта управо
је одраз таквог умског сагледавања суштине бића, огледало које
шири пројекције трансфомисања света по визури које не познају
оптичке матрице мимезиса. Пробијајући класичну топику обрну-
те слике света, Тадићева поетичка екфраса деградације бића на
ниже облике живота као естетичка последица поетских гротески
није казна бића коју дистанцирани лирски субјект спроводи у
још једном песничком сценарију самозваних посматрача и суди-
ја, већ јединствено поетско исповедање бића, самоисповест као
објава бића, која је и самоиронична емпатија колико и покајничка
апострофа. Ту је и искупљење, Платонова лепа реторика која чи-
ном објаве зло трансформише у истину и приводи добру и лепо-
ти. У поетици Новице Тадића посведочена је епифанијска
транспозиција зла у искупљујућу поетску лепоту – интенци-
јом објаве.
Али то је оно што долази касније. У ранијем Тадићевом пес-
ничком опусу којим се он одређује као песник демонског (Б. Јова-
новић) и демонизованог станишта (А. Лаковић), фрагментарне
повести о свету зла (Г. Тешић), археологије људског зла (Б. Стоја-
новић-Пантовић), лирски субјект је перцепцијом и објавом егзи-
стенцијалног зла сапатник по суочењу, саучесник у битисању,
жртва и џелат, јагње и игла, распети међу људима, јуродиви ми-
сионар, који није ван духа времена и духа народа. Ако поезија
није удворичка, онда чупа из корена, искорењује, не штедећи ни