Бранко Миљковић, песник и филозоф

Бранко Миљковић је у поезији достигао савршену форму што
нико није превазишао ни пре, а ни после њега. Препознајемо је у
његовим збиркама песама, у свакој песми. Ако погледамо збирку
Ватра и ништа, изненадићемо се њеном формом. Песме у њој чи-
не једну савршену неодвојиву целину. Цела збирка је једна “поема”
о животу и смрти, о “ватри” и “ништавилу”, дотерана до савршен-
ства споља /у садржајном смислу/ и изнутра /у смислу форме/. Она ј
е парадигма његове поезије и поезије уопште. Ова збирка и његова
поезија заиста су нешто чудесно и нешто што је непоновљиво, са-
мим тим и препознатљиво.
Бранко је био изузетан познавалац поетских облика. Он искљу-
чиво пише у њима, он скоро да и не пише у слободном стиху. За ње-
га поезија не постоји изван тих поетских облика. И сам стих је
схватао у том смислу као говор и текст који има своју форму, за ра-
злику од прозног текста. Бранко Миљковић је песник и у том до-
словном смислу, писац стихова. Међутим, мора се имати у виду и
то да је његова поезија врло блиска филозофији и прераста у саму
филозофију. И код њега однос између филозофије и поезије има по-
себан значај и за поезију и за филозофију. Блискост поезије и фило-
зофије чини га припадником оне узлазне линије у поезији која је
најтежа и најсвеобухватнија, која почиње код старих грчких пес-
ника и наставља се у модерној и савременој поезији код Хелдерли-
на, Малармеа, Рилкеа и код великих модерних и револуционар-
них, савремених руских песника. А код нас: код Његоша, Момчила
Настасијевића, али и других наших песника који су трагали за
исконом, и исконом речи.
Међутим, када је реч о збирци Ватра и ништа желим да ука-
жем на још једну посебност. Чим се збирка појавила, одмах је за-
узела привилеговано место у савременој југословенској поезији, а
мислим да јој то место припада и данас.
У збирци Ватра и ништа налази се циклус “Утва златокрила”
који је непосредно везан за народну поезију  /Фрула, Гојковица, Зова,
Болани Дојчин, Слуга Милутин, Утва, Тамни вилајет, Равијојла,
Коло, Додоле, Расковник/. Треба имати на уму и друге циклусе пе-
сама у овој збирци: Ариљски анђео, Свест о песми, Похвале, Пате-
тика ватре и Лауда, да би се открила та свест о песми и поезији,
на којој је Бранко Миљковић помно изграђивао целокупну своју
поетику. Свест о поезији је заправо препознатљиви аксиом њего-
ве поетике. То је, наиме, сама песма о песми и филозофија песме,
и то је оно највише чему се тежи као озарењу. Ова збирка и њена
поезија представљају јединствено уобличену целовитост.
Бранков циклус Утва златокрила о народној поезији нека су
врста “песничке херменеутике” народне поезије и народног духа.
Не, наравно, у оном виду како се то схвата у неком надобудном
европејском и квазиелитистичком и квазиинтелектуалистичком
смислу: као популистички, површински и аматерски фолклор
који се одбацује са презиром, а у најгорем смислу успоставља тур-
бофолк музика, која нема ничег са изворном народном музиком