Бранко Миљковић, песник и филозоф

и живота, и то отварање и откривање самог постојања и смисла
/смисао је само постојање/ с обзиром на то да је сам смисао само
постојање; или само постојање је већ смислено тиме што јесте, итд.
Бранко је такорећи од почетака певао и истрајавао у поезији,
а све његове песме изгледају као да чине једну велику песму. И то
је водећа специфичност његове поезије: све његове песме су, без
обзира на њихово спољашње издвајање и обликовање, једна једина
песма. А ако је то тако, онда у томе има неког задовољства, неке еро-
тике, то је својеврсно духовно путовање, тражење, откривање и
авантура која се исказује и постоји у стиху, па би се чак могло ре-
ћи како су сви стихови Бранкове поезије у ствари један његов
стих. Наиме, његов бесконачни стих јесте сама поезија, и она која
је написана и она која ће бити написана.
У Бранковој поезији су похвале свету, биљу, води, ватри, вазду-
ху и земљи. Његове песме су “патетика ватре”. Мислим да то код
њега потиче из утемељења које сви ми имамо, а што представља
чулно припадање свету, начело на коме су Грци положили темељ
култури и цивилизацији. Грци су открили храм, а Египћани пи-
рамиде, али је у основи храма наша кућа садржана.
Али, његове песме су и лауде, баладе и балате. И његова поезија
слави уопште то због чега се живи и постоји, и умире; поседујемо,
наравно, и ту моћ над собом, која нас држи и по чему истрајавамо
у животу. Зато је и смисао постојања снажнији и изненађујући
за сваку генерацију која се суочава са овом необичном и самони-
клом поетском филозофијом.
Најзад, није погрешно констатовати да је Бранко Миљковић
изузетан филозоф и могао би се сврстати у наше најзначајније са-
времене филозофе. Бранко је велики песник и велики филозоф.
Међутим, историчари наше филозофије о томе не говоре. Са Бран-
ком је исто као и са Његошем: реч је о двоједном дару, Миљковић
је песник и филозоф.
Овде бих изнео још нешто о Бранковој поезији и филозофији,
наиме, могло би се о споју филозофије и поезије говорити као о
посебном жанру. Тај спој поезије и филозофије може се узети као
посебан “род”, посебна духовна форма /треба имати у виду да је
филозофија почела у стиху/, али томе тежи и савремена филозофија
и поезија и овде те песнике и филозофе нећу спомињати, то су
свакако велики песници и филозофи, а Бранко је исто тако изузе-
тан и изразит. Филозофска димензија остала је неистражена, јер се
нико од наших филозофа није бавио Миљковићем као филозофом.

* * *
За биографију Бранка Миљковића, и поетске почетке, важно је
његово друговање у Нишу, односно подстицајно окружење у коме
се кретао. Ја сам из новосадске гимназије “Змај Јова Јовановић”
прешао у Ниш, и уписао сам се у 5. разред више гимназије и ушао
сам у литерарну дружину “Његош”, у којој је Бранко био пред-
седник. У тој дружини окупљало се доста гимназијалаца и про-
фесора. Поред Бранка и Гордане Тодоровић у раду литерарне дру-