Бранко Миљковић, песник и филозоф

жине учествовала је и група ученика из његове генерације, али и
професори књижевности: проф. Петар Милосављевић, касније и
проф. Љуба Станојевић и проф. Рада Станојевић, његова супру-
га, и неки други. То је била прва постава и старија постава у
“Његошу”. А онда су дошли и млађи: Градимир Илић, Вице Пет-
ровић, Добривоје Јевтић, Веселин Илић, Мита Миленковић, за-
тим Љубиша Козомора, Никола Јурин и још неки којих се више не
сећам. И ја сам припадао тој групацији. Нас неколико били смо
блиски са Бранком. Ми смо посећивали Бранка у његовој кући,
играли се са њим “Не љути се човече”, шетали по нишком корзоу,
седели у некој од кафана у граду, или у тврђави. Посебно смо во-
лели летњу башту у тврђави, пазећи, наравно, да нас неки од про-
фесора не примете. Бранко нам је читао Реквијем и још неке песме,
које су касније ушле у прву његову збирку Узалуд је будим. Ја сам
се дружио са Бранком и у време док је био гимназијалац, али и
касније, кад је већ био на студијама 1953, '54 и '56. године. У то
време Бранко је био на студијама у Београду, али је често долазио
у Ниш, где су му живели родитељи. Али тада је већ у пуном по-
етском успону, и објављује песме у “Делу” и у другим часописима
и листовима.
Желим да овом приликом испричам и једну згоду са Бранком
кад ме је неком приликом посетио у стану. Ја сам имао доста књига.
Он се интересовао и за те моје књиге. Ја сам 1953. године добио из
Загреба Рилкеове песме, збирку коју ми је донео мој старији брат.
Наиме, реч је о Рилкеовој Лирици, коју је објавила загребачка “Зора”
са Крлежиним предговором. У тој збирци штампане су све Девин-
ске елегије /Десет Девинских елегија/; тада је нас неколико гимна-
зијалаца почело учити напамет Девинске елегије, па смо се так-
мичили ко ће више тих стихова да научи напамет. Кад је Бранко
чуо за Рилкеову Лирику, дојурио је у свом хубертусу и онда ставио
збирку под мишку уз узвике: “Божанствена поезија, божанствена
поезија”, и просто нестао из мог видокруга. Тек после дужег вре-
мена он се јавио како би ми вратио ту збирку и поново је позајм-
љивао и поново враћао. Просто је лудео због тога.
Ове 2011. године навршава се 50 година од Бранкове смрти.
Зашто је Бранко умро тако млад и каква је његова смрт била, о
томе ја не могу говорити, али могу рећи да су Бранкова смрт, и, на-
равно, цео његов кратки живот, постали мит због његове поезије
и они припадају његовој поезији. Зар ту апсолутну посвећеност
поезији Бранко Миљковић није изразио и у стиху:
Исто је певати и умирати?