Бранко Миљковић, песник и филозоф

и поезијом. А то је и данашња назовиуметничка поезија у односу
на праву поезију. О тој квазиелити и квазиелитистичком и евро-
пејском понашању плиткоумних и празноглавих, која нажалост
продире као погубна бујица у све поре живота, још је Стерија у
најбољем смислу писао; исмејавао је и изругивао се томе губитку
корена и самониклих извора.
Песме Бранка Миљковића у Утви златокрилој, које су заиста
чудесне, показују да и народна поезија носи у себи једну инте-
лектуалну димензију, да су и народна поезија и народни дух по
налогу самог живота и постојања. То је онтолошка димензија пое-
зије, како ауторске, тако и “народне”, и није претерано рећи да то
припада колико поезији, толико и филозофији и сродним наука-
ма. Кад кажем да то припада и поезији, онда мислим и на поезију
и на књижевност као форму у коју спадају и поезија и филозофија.
Припада и другим уметничким формама, као што су сликарство
и музика. Ту онтолошку страну народне поезије први је код нас
откривао и показивао у пуној драми Бранко Миљковић. У одре-
ђеној мери то се зачиње код Бранка Радичевића, Лазе Костића,
Његоша и Момчила Настасијевића, о којима је Бранко певао у пр-
вој збирци Узалуд је будим. После Бранка Миљковића то је радио
и Васко Попа.
Кад се говори о поетској онтологији /што је код Миљковића
свест о песми/ мора се имати на уму да се за њом трагало од циви-
лизацијских почетака. Када ју је биће једном открило, то се није
више могло избећи, па се одржавало као поезија и филозофија у
јединству, а касније су се раздвојиле. У овом времену поново тра-
га за њиховим јединством и тим што их спаја, а то је карактери-
стично и за Бранкову поезију и филозофију. И он то досеже, те
најтајније, најдубље, највише и најчистије сфере, које препознајемо
и у овој Бранковој збирци песама.
У Бранковој поезији може се издвојити и његова филозофија,
наиме, “критика” његове поезије не би смела бити само трагање
за његовом “поетиком”, у једном ужем смислу, како се уобичајено
разуме “критика”, као тражење поетског “места” једне поезије у на-
ционалној и светској поезији. Циклус песама Утва златокрила,
као и друге песме, сврставају Бранка међу највеће песнике, не са-
мо српске, већ и светске, у оно људско песничко братство које от-
крива тајну постојања по налогу саме тајне.
И права је издаја поезије што се о највећег српског песника
оглушује званична јавност Београда, у коме је овај песник студи-
рао и певао, а да се ни речју не помиње његова особена поетика
већ десетине година. Тим горе по престони град јер је то позив
примитивне идеологије, која узима данак свакој аутентичности.
Разуме се, кад је у питању Бранкова поезија, посебно ме зао-
купља питање о суштини те поезије. У чему је та суштина? Да ли
је то форма, да ли је то та високо софистицирана форма /како би-
смо то сада рекли/, а “стих” је моћна форма, пошто стих тражи
активирање свих духовних снага? Рекао бих да је форма постојања