Сећање на тужне читаоце или о самоћи

Из Хрисовуље су ме, у касно пролеће 2006. године, позвали да им говорим о Маркесу.
–Не знам да ли ћу моћи, не знам да ли сам баш ја најбољи за то.
Али, онај који ме је звао телефоном, рекавши да води сеоску библиотеку, гласом који је, чинило ми се, имао неки страни нагласак, напросто ме је запитао јесам ли говорио о Борхесу.
– Јесам.
– Говорили сте у Народној библиотеци.
– Да.
– И у Горњем Милановцу, и у Панчеву.
– Тачно, одвратио сам – не знајући да ли би требало да се зачудим да неко памти та моја предавања од пре неколико година, тачно, али...
– Наравно, слажем се – рекао је темпераментни глас особе која ме је позвала, а чије име нисам одмах разабрао – Габријел Гарсија Маркес је тврђи орах од Борхеса, али оно што сте радили, и писали о овом, доказ је да умете да гризете. Само то нам је и потребно. Да гризете и причате. Ми који вас будемо слушали, онда нипошто нећемо бити разочарани. Затим неколико питања из публике, и готово. Пре вас, као увод, неко ће да прочита пар редака из књиге, онако да се разгалимо и да вама буде лакше. Ретко кад неког позивамо, у најбољем случају једном годишње. Нисмо богати, али волимо... Укратко, овог пута је Одбор изабрао вас. Нисте нигде запослени, знамо, приходи су вам тек да једва вежете крај с крајем, и то знамо, па ћемо гледати да вам после кане за напор колико год можемо више.
Овај је, гле, више него добро обавештен.
– … Нисмо ни далеко, ни сто километара. Можемо после да вечерамо, да попијемо мало домаћег вина из овдашњих винограда... ако их већ нисте пробали, нећете се покајати чим га гутнете, крепи... а биће уз њега и банана, и да преспавате можете. Узмите то као ненадани излет у наш маттто.
Како је то назвао, није било разговетно и ја се засмејах срдачно, будаласто, пригушено: – Наш метох, а? Завршно „х” нисам ни изговорио, него сам га онако ненаглашено уздахнуо.
Он не прихвати моје гргољење него озбиљно и наглашавајући рече: – М-а-к-о-н-д-о.
Допало ми се то, и ја поново зажуборих, али поклопих уста дланом да се не чује.
Уверио ме је, мада ми је било јасно да о Маркесу, осим што сам га читао у нашим преводима, и понешто на француском, и понешто на енглеском језику, не знам ништа под милим богом. Али, рекох себи, има да научим и смислим шта бих, до договореног дана. Намамљен сам.
С друге стране, опет под милим богом ме ништа није ни припремило на оно што ме је чекало. Десило се нешто што нисам ни сневао да се може збити. Радо бих данас изјавио да је све било само измишљотина. Моја машта, међутим, признајем, не досеже дотле да сам кадар да ишта измислим од невероватних ствари које сам, колико јуче, непосредно искусио. Уз то, преда мном су, на столу, несумњиви докази да се догодило оно што се догодило. Прелиставам те папире које су ми дали, копију писма Фиделу Кастру, ходочасничке извештаје, библиотечки каталог штампан на веома добром папиру, и не знам шта да мислим. Управо то ме тера да све испричам. Недоумица која слуђује. Тера ме и неизбрисиви осећај пораза који ме отада до данас прождире, па можда прича може макар да га ублажи, јер ми његова горчина стеже уста, не да ми више ни да се чак осмехнем.
Кроз Хрисовуљу не пролази никаква пруга, нема ни асфалтираног друма који би дозволио какву-такву аутобуску линију. Кажите возачу, речено ми је, да хоћете да сиђете на аутопуту код осамдесетог. Тамо ће вас чекати. Како се каже, док пуцнете бичем, ето вас. Само се раскомотите и не брините. Све је организовано.
– Знам где је, знам куда ћете, у Малу Америку, је л, али то није ни станица ни стајалиште, само знак на отвореном путу, није шала – говорио ми је шофер – јер нема дана без несреће баш ту где хоћете да вас истоварим.
Провукао је прсте кроз чекињаву косу, па их протрљао као да отреса неку невидљиву перут. Дадох му сто динара. Ваљда ће ми домаћини покрити тај издатак. Ако сам разумео, најавили су да ће бити издашни, у границама.
Осамдесети није била тачка осамдесетог километра, како сам мислио, него заиста место на отвореном друму, са знаком. Саобраћајни знак који је ограничавао брзину на осамдесет километара. Недалеко од овога био је и други знак, с крупном црном тачком на којој је неко доцртао бркове и шешир, полуцилиндар.
– Где сам то, викнуо сам, изишавши, шоферу пре него што ће затворити врата аутобуса. Насмејао се, као да се спрда: – На правом месту.
– Хеј, ово никако није осамдесети километар!
– Није, па зар нисам рекао? То је сто први. Гледај у сунце и видећеш. Кад би могли, они би и на сунцу написали сто и један километар само…
Остатак речи нисам ухватио. Али, данас погађам која се то реч изгубила у дрндању аутобуса.
Сунце је било на измаку. Испод њега, на насипу, изнад јарка са жбуњем које је недавно ваљда било запаљено и које је изгорело, стајао је човек и махао ми.
– Хооој!
– Хеј – одвикнуо сам.
– Стигли?
– Стигао.
– Ајде овамо, само около.
Показао ми је куда.
Ово је недођија, мислио сам. Куд си забасао, питао сам се, црни сине. Кад год прихватим неки посао и надам се лакоћи, увек испадне да се у суштинском преварим. Сад сам ту где сам, нема ми натраг. На насипу сам изишао на колски пут. На путу је човек стојао поред фијакера у који су били упрегнути коњи на чијим ножним зглавцима су били везани прапорци, и чуло се ситно звецкање. Као да су коњи били малко нервозни због мене. Обилазим их издаље да ме неки не ритне.
– Колико има – питао сам човека.
– Леви је Гагрица, а други се зове Сарага.
Та имена су ми некако позната, али не знам откуд.
– Срећна имена – кажем му – али питао сам колико имамо до Хрисовуље.
– А, само се разбашкарите и не брините. Ето нас за час.
Пуцну бичем.
– Де, Гагро моја, повуци. Помози јој, Сараго – обраћао се
коњима нежним гласом, иначе по природи грубим, промуклим.
– Крени, сењорита. Дајте један танго. Сарагајло, сињи, милонгу заиграј. Не брукајте ме пред велеумним и маштоглавим гостом.
Најзад се точкови окретоше. „
– Или бисте да јашемо – рече ми мој фијакериста, који је преко рамена имао пребачену доламу.
– Не?! Па јесте, овако је боље – настављао је да говори, не чекајући ни да проговорим. Запалио сам. Нагнуо сам се да погледам сунце пре него што потпуно зађе. Под последњим зрацима видео сам брег и на брегу куће.
– Ето нас већ – као да одговори на мој поглед фијакериста. Одахнуо сам. Стварно је било брзо. Готово хтедох да захвалим, али само рекох: –Лепа долама.
– Долина?
– Долама, долама.
– А, не, долама можда у Србији, а ово је пончо, пончо, муј сењор.
Ћорава посла са овим, помислих, и заћутах.
На улазу у село је била табла. На табли је назив био прекречен тамноцрвеном бојом, а изнад, истом бојом било је написано Картахена. О таблу су била окачена два жута балона. Уздахнуо сам. Ваљда су то у моју част. Заправо, у част писцу о коме ћемо. Биће то, видим, нека слава. Досетили се. Такви су овде. Урођено им, закључујем, и почиње да ми безмало истински прија помисао да су баш мене одабрали, барем у овој години.
Ту смо. Стали смо.
– Ту смооо – рече фијакериста и скочи са седишта. –Библиотека, муј сењор, чекају вас ко озебли.
Кућа, биће усред села, поред цркве, има само две главне просторије. Већу, с полицама с књигама, а сад је у њој сто и мноштво столица. Са стропа висе гроздови жутих балона. Ту је гомила људи. Свима као да очи сијају. Тапшу ме по раменима. Мрмљају: – Дошли, дошли. Као отпоздрав узвраћам: – Дошао, дошао. И мању: канцеларија, такође накрцана људима и, разумљиво, књигама, а и она је украшена жутим балонима, мада су ови више као балончићи попут надуваних златножутих кондома. У њој ми прилази Библиотекар. Говори ми: – Коначно! Касните, али сте на време. Представља ми Председника села и чланове Одбора који је, изгледа, до последњег члана присутан. Откако сам ушао у Библиотеку, поглед ми се непрестано отима и лепи за таваницу с које, у обе просторије, сад видим, уз балоне и балончиће, висе и стотине зрелих банана. Тачно рекао човек, биће и банана. Само силном вољом успевам да поглед држим колико-толико нормално, мада мора бити да Одбору изгледам као да имам донекле врљаве очи. Библиотекар ми не даје да предахнем него ми одмах показује књиге, као да би и њих да ми представи. Нехајно бацам поглед на њих. Правим се да их гледам, и да се дивим њиховој разноврсности у једној сеоској библиотеци, онда, нагло, не хотећи, најзад се ослободивши неразумљиве опчињености жутим балонима, почињем да стварно видим књиге. Зажмурим да отерам замор од путовања, али заправо да се приберем пред тим књигама. Не схватам. Почињем прстима да прелазим од једне до друге. Све су од Маркеса. Шта је ово? Сви могући српски преводи, па хрватски, па босанска издања и словеначка, македонска, не може бити да се варам, и албанска, мађарска, бугарска, румунска, а онда уочавам француска, италијанска, немачка, руска, претпостављам арапска, кинеска, хебрејска. Иза писаћег стола се налази застакљени орман и у њему Маркесова оригинална дела, на шпанском језику. Библиотекар поносно објашњава: прва издања!
– То, као изложба – питам са оклевањем – за вечерас?
– Зашто? чуди се он, са нотом жестине у свом усклику. Председник села, малтене добронамерно, додаје: – Увек су оне ту, те и такве, књиге, ништа посебно, увек исте. Узима ме под руку, изводи у већу просторију. Присутни, као да је моја појава с Председником и Библиотекарем неки знак, крећу да аплаудирају. Полагано ме изнутра преплављује нека језа. Груди ми се, мимо воље, надимају и ја дижем руку и онда је спустим. Тиме бих да поручим: прекините с пљеском.
Аплауз се стишава. Сад ми Председник показује књиге на полицама. Има их барем пет хиљада. Маркес до Маркеса. Извадим једну, другу, трећу, прелиставам их. Ниједна нетакнута. Свака је, очигледно, читана и прочитавана више пута. Пада ми на памет прикладно питање: – А имате ли нешто од Борхеса? Библиотекар се више не чуди него са отвореном жестином, не без тона увређености, опет: – Зашто?
– Спомињали смо га, па зато...
Библиотекар погледа у Председника. Председник, пре него што ће ишта рећи, погледа у чланове Одбора који су се поредали око нас попут свите, или гарде са задатком да нас чува од гомиле која је испунила салу. – Поред ових, остале су сувишне. Можете питати било кога, ево, само слободно, питајте и свако ће вам овде рећи да су Маркесове књиге цео свет. Наше село можда није велики свет, али за нас су ове књиге довољне. Испуњавају свет и испуњавају нас.“