Јасеновац у светлу анатомије политичке похоте

2.
Потресна сведочења Зорке Делић – Скиба и Смиље Тишме, у књи-
зи “Јасеновац и сребренички мит”, у ствари су стигматичне сто-
рије о прекинутом детињству. Уједно, то су и оптужујућа сведо-
чанства о прераном одрастању, испуњеним кошмаром који ни-
када неће избледети у сећању на дане које су провеле у хрватским
концлогорима “независне монструм-државе”.
Довољно је упоредити изјаве Зорке Делић, даване различитим
поводима, па схватити како се живот у паклу селио у смењивању
обезнађеног страха и свенових траума. Зато и није могуће у једној
изјави све рећи, емоције не досежу до јединствене целине, па су
различити детаљи-допуне најтачнија потврда пакла у коме се де-
тиња душа, као и свака друга, нашла. Само у том психоаналитич-
ком кључу могуће је разумети, на пример, изјаву коју је Зорка Де-
лић дала др Млану Булајићу (за књигу “Усташки злочини геноци-
да и суђење Андрији Артуковићу 1986. године”) и наводе изнете у
интервјуу за ревију “Печат” (заступљен у књизи “Јасеновац и сре-
бренички мит”).
Какав је био земни крај малених и невиних несрећника и шта
су деца у нељудским условима преживљавала и са чиме су се суо-
чавала, потврђују и друга сведочења. Салваторе Лои, потпоручник
италијанске војске у Лици (аутор књиге “Југославија 1941”), опи-
сујући стравично оргијање хрватских усташа у Грачацу, и убијање
родитеља па деце, записао је: “Брујање и урликање задовољства
пратили су тај срамни подвиг, јер у Хрватима људско није било
ништа сем физичке фигуре” (Che nei croati di umano non vi era che
la figura fisica, p. 71).
Марија Чизмак, затвореница у злогласној староградишкој Ку-
ли, испричала је, 1945. Јани Кох шта се дешавало с децом коју су
усташе одвукле на таван… “Карамарко их je клао тако да је сваком
заринуо оштрицу дубоко у грло… а набодено на нож крвник би
дијете треснуо куд би стигао… Мању дјецу Орешковић је давио ру-
кама или их је прихватио за ноге и ударао њима два до три пута
о греду тавана. Крв и мозак циједили су се низ таванице… а нај-
страшније је било што су сву ту болесну дјецу клали пред очима
оних здравих, која су чекала да дођу на ред”.
Један од најмонструознијих злочина догодио се у подкозарач-
ком селу Драксенић. Крвници су, 13. и 14. јануара 1942, извршили
масакр у сеоској цркви над 208 житеља, међу којима је било 85 де-
це. Преживели сведоци, Анка Павковић, Анка Лукач и Мара Благо-
јевић описују стравичне призоре: “Марти Врнић су биле проре-
зане обе дојке и кроз њих провучене ручице њене деце, везане жи-
цом. Мало даље од Марте лежала је Деса Лончар, а поред ње, на-
бијено на колац, њено дете…” Највећи број тела и лобања су били
у тој мери деформисана да нису могла да се препознају, па је ло-
кални свештеник сакупио мозак расут по црквеном поду и сах-
ранио испод олтара.
Јуна 1942. хрватске усташе су на Кордуну, у шуми Машвина, на
пропланку поређале двадесеторо “дјеце, до једне године… Дјеца
су поређана у коло – ножице према унутра а главице према ван…
Дјевојчице су на трави раширених ножица и ручица, а дјечаци
на дјевојчицама – трбух на трбух. Свако дијете је заклано, прере-
зано ножем испод врата” (Страхиња Курдулија: “Атлас усташког
геноцида над Србима 1941-1945.”).
Ни ова, нити слична ритуална убиства нису дирнула молитве-
но срце папе Пачелија који је као гесло свог понтификата прогла-
сио миротворство: Opus Iustitiae Pax (Мир је дело правде). Овај
“немачки папа” и нежни молитвеник, који се од баварске опатице
Паскалине Ленард (са надимком “La Papessa”) није одвајао до кра-
ја живота, најзаслужнији је за зближавање Хитлерове Немачке и
Ватикана, те не чуди што је нацистичка штампа одушевљено про-
пратила, 1939, његов избор за папу.
Папа Пачели (алијас Пије XII) веровао је у моћ силе, месијанско
провиђење и аријевски мистицизам. За то је имао више разлога
(од мржње према Словенима до папске непогрешивости), изнад
свега теоантрополошки, који је он превише идеологизовао, прет-
варајући га у антикомунистичко уверење. Најзад, Еуђеније Паче-
ли је најзаслужнији што је 29. октобра 1933. Хосе Антонио Примо
де Ривера основао фашистичку партију Шпаније (Falange Española),
коју су помагали Хитлер, језуити и Мусолини.
Иако се, током Другог светског рата, није у свему слагао са ита-
лијанским фашистима (појединци су се, попут генерала Алексан-
дра Лузијанија, због ритуалних убистава које су спроводили вер-
ни савезници Хрвати, обраћали Мусолинију, устрашени да ће
“на савест Италије и наше културе пасти неизбрисива мрља ако не
будемо спречили да се нама припише како подржавамо безако-
ње”) Пије XII је дубоко веровао у више законе који налажу пре-
веравање Срба, сматрао да су заслужили казну и због одбијања
Конкордата, 1935. Јер, попут правих варвара, не схватају да је глас
времена глас Бога (Vox tempоris vox Dei).
Овог принципа, папска црква се држи и данас и због њега се
на Србе и у садашњем комплоту моћи и нових савеза сручила ва-
тикансконемачко-америчка казна. Иако то данас није тешко уо-
чити, јасно је да се, попут ватиканског патобиографског рециди-
ва, Србима враћа претња коју је управо Еуђенио Пачели изгово-
рио у конзисторију децембра 1937. Пачели је тада (као државни
секретар Пија XI и творац Конкордата) православним Србима
упутио пророчку опомену: “Долази дан када неће бити мали број
оних који ће јако зажалити што су одгурнули једно великодуш-
но и широкогрудо добро дело, које је намесник Христов понудио
њиховој земљи”. Без сумње, папско начело Vox tempоris vox Dei,
то јест, да је глас времена глас Бога (што у ватиканској граматици
у ствари значи да је глас моћних глас Бога) Срби и овога пута ту-
маче различито од курије и папофила, увек спремних за нови крс-
ташки поход.