Јасеновац у светлу анатомије политичке похоте

3.
Организатор холокауста над Србима 1941-1945. (што се поновило у
бенигној форми педесет година касније) седео је у Ватикану, док
су извршиоци били оримљени Хрвати, уз помоћ муслимана као
“цвијета хрватства”. Бискуп бањалучки, Јово Гарић, у писму од но-
вембра 1941. наводи како су “муслимани извршили акте неописа-
ног дивљаштва према јадном православном становништву”(!). С
друге стране, Авро Манхатан (у књизи “Католички терор данас”)
цитира један део из меморандума официра који је послат “да за-
штити православне Србе од ужасних хрватских покоља” августа
1941: “За све време нашег путовања у правцу брда Јавор, близу Сре-
бренице и Озрена, сва српска села на која смо наишли била су пот-
пуно напуштена. Али у кућама смо често пута налазили целу фа-
милију заклану. Чак смо наилазили на бурад пуну крви. У селима
између Власенице и Кладња пронашли смо децу набијену на ко-
лац са њиховим малим удовима, згрченим од бола као да су инсек-
ти били залепљени шпенадлама”.
Биланс те србофобије (коју Анте Павелић с поносом истиче:
“Заједничка идеологија коју исповедамо запечаћена је у Риму”)
забележили су и италијански војници, фотографишући Хрвате с
два ланца језика и очију око вратoва. Сцену, “са корпом од ’врбо-
вог прућа’ на столу описује и Курцио Малапарте” на чије питање
Павелић усхитно одговара: “Поклон мојих верних усташа. Дваде-
сет кила људских очију”.
Ову врсту фанатизма поновиће и Туђманови бојовници 1991-
1995. попут Манде Матић, припаднице Збора народне гарде Репу-
блике Хрватске (ZNG RH). Заробљена је у Вуковару, 1991, а у својој
изјави признала да је убила већи број југословенских војника,
“можда десет”, и једно дете, “од десет-једанаест година… Заклала сам
га испред његове куће у Козарачкој улици”. Њен порив за убијањем
особа које јој нису скривиле усмеравао је католички свештеник у
њеном селу Штитару: “Говорио би: ‘Они (Срби) морају бити униш-
тени, убијени, заклани’. На свакој миси је понављао: ‘То нису љу-
ди… Нека већ једном нестану са овог поднебља’”.
Бројни подаци потврђују суморан и фанатизован карактер
Анте Павелића, тако да се и све монструозне сцене уклапају у сли-
ку хрватске војне беспризорности. “Већ за првих осам месеци кле-
рофашистичког режима” (К. Дешнер) број усташких жртава до-
стигао је цифру од 350.000 уморених на начин који је до тог тренут-
ка људском уму био апсолутно стран.
Благослов Ватикана лебдео је над уморенима, као заштитни
знак Божијег посланства Поглавникових и Степинчевих усташа.
Био је то крсташки обрачун са шизматицима које није спасавало
ни мирење са насилном променом вере. Уосталом, усташе су се
држале принципа, заједно са браћом у Христу, безочним фрањевци-
ма, да ново крштење и прелазак у нову веру спасава душу, а не и тело.
Како су завршавали представници СПЦ-а, прецизно сведоче
мучења преко 500 православних свештеника и српских епископа.
Осамдесетогодишњи сарајевски митрополит Петар Зимоњић био
је удављен, шездесетседмогодишњем епископу из Бањалуке, Пла-
тону Јовановићу, потковали су ноге, па су њему и свештенику
Душану Суботићу, док им је на грудима горела ватра, ископали
очи и одрезали нос и уши… У Загребу, где су резидирали католич-
ки примас Степинац и папски легат Марконе – мучили су право-
славног митрополита Доситеја толико да је сишао с ума.
Стотине мостарских Срба везали су жицом, стрељали и поба-
цали у Неретву, као што су то радили и са Србима поред река Уне
и Саве. “У бјеловарском срезу усташе су 28. априла 1941. наредиле
свештенику Божину и учитељу Ивановићу” да са групом од 250
мушкараца и жена “ископају јаму, везали им руке и живе их сах-
ранили” (К. Дешнер, “Политика римских папа”, књ. 2, одељак –
Пије XII). Већ у јулу 1941. хрватске “отеловљене сатане”, усташе,
“убиле су у црквама, на улицама и пољима преко 100.000 српских
мушкараца, жена и деце” (К. Дешнер). У Загребу су на јавним ме-
стима висили натписи: “Забрањен приступ Србима, Жидовима,
Циганима и псима”. Срби су носили плаву траку са словом “П”
(православац), или црвену, на којој је писало Serben.
Папин божански благослов није умањио читаве архиве итали-
јанских и немачких документа о беспризорним и масовним зло-
чинима Хрвата. Ни порука папина, јула 1943, изречена пред усташ-
ким министром Синчићем – када је хвалио Хрвате “као народ
добрих католика” – не може умањити чињеницу да су у НДХ-у (која
је заузимала 102.000 квадратних километара – односно две пети-
не Краљевине Југославије) хрватски џелати, папофили, починили
бестидан погром православних Срба. По специјалном посланику
немачког Министарства иностраних послова, Херману Нојбахеру,
“на основу извештаја који су допрли до мене, ценим да је број оних
који су голоруки поклани ¾ милиона” (К. Дешнер).
Како је Други светски рат одмицао то је и бестијални план па-
пе Пачелија сплашњавао. Осовина Рим–Берлин није више обећа-
вала злочиначку сигурност. У то време, Американци већ увелико
започињу разговоре са папом о дистанцирању од Хитлера, уцењу-
јући га злочинима над Јеврејима, Србима и Циганима – од којих
се он никада није оградио. То су преговори које је водио познати
амерички индустријалац Мајрон К. Тејлор који је “до 1944. године
седам пута био у краћим или дужим посетама Риму”. Папа се с
тугом одвојио од својих истомишљеника, али није губио из вида
да папство мора бити на страни моћи и утицаја. Зато Пије XII
у свом телеграму Рузвелту 19. јуна 1944, истиче сродност између
идеала хришћанства и америчке демократије. Био је то, у ствари,
почетак који је обећавао, јер папа “преузима улогу коју му је наме-
нио светски капитал” и пристаје на “реконструкцију” Ватикана.
У новој брижности за папократију, Американци који немају сво-
је светитеље исхитрено добијају, 1946, за своја четири надбиску-
па кардиналске шешире, а у ватиканске фондове почиње да при-
стиже прилив од проверених пријатеља: 18 одсто од Немачке и 35
процената од Америке. Проширење алијансе (Вашингтон-Рим-