Јасеновац у светлу анатомије политичке похоте

Берлин), међутим, није имало за циљ једино успостављање новог
поретка света, већ и прекрајање историје. Нацистички и папок-
ратски злочини се, у име политичке етике и будућег тријумфа-
лизма, гурају у историјски депо, па није чудо што се римокато-
личка SUMA INIURIA административно адактира. Тако и Паче-
лијева фабрика смрти, Јасеновац, нестаје у магли патобиографског
прагматизма.
Чини се да су то били једини разлози што се, на почетку успо-
стављања новог поретка света, “Хитлеров заменик армијског би-
скупа, Вертман”, од 1952, активно укључивао у “војно душебриж-
ништво Савезне војске”, као што је реинкарниран и папски кон-
кордат са Хитлером из 1933. одлуком немачког Савезног уставног
суда 1957. године, чиме је обезбеђено његово даље важење. Да би
се папа уверио како Американци на њега веома озбиљно рачунају,
некадашњи министар одбране, Штраус (који је сарађивао са арми-
јским бискупом САД, Спелманом) – “заједно је са католичким би-
скупом савезне војске, Венделом, предузео заједничко ходочашће
до Мајке Божије у Лурду”. На тај су начин “војнички сусрети
НАТО-а” и међународни католички сусрети војника прерасли у
евроатлантску традицију.
Папски римокатолички Кремљ, који се уградио у темеље нај-
језивијег државног уређења, фашистичког и нацистичког, одмах
се, крахом овог крволочног мастодонта престројио под амерички
војни шињел. То је и разлог што Ватикан није, у име Христа и хриш-
ћанства, мира и људских права, реаговао против немачког неоми-
литаризма. Наиме, иако је САД, марта 1946. донело “Закон о осло-
бађању од националсоцијализма и милитаризма и изводио свој
циркус денацификације, са нарочитим поштеђивањем највећих
кољача, немачких генерала” (К. Дешнер,  “Политика римских
папа”, књ. 2, стр 247) – оне су бригу за немачку војну душу пока-
зале већ 9. априла 1947, када су донеле одлуку о поновном наору-
жавању Немачке.

4.
Малобројни истраживачи који су се бавили проучавањем фено-
мена србофобије (Ани Лакроа Риз у својој књизи “Ватикан…” исти-
че ту свепостојећу трауму римских папа) и растућом злочиначком
помамом, нашли су своје место у књизи “Јасеновац и сребренич-
ки мит”. Прилози др Србољуба Живановића (који децидно твр-
ди да геноцид над Србима није почео са Јасеновцем, нити је завр-
шен са Јасеновцем), Лазара Лукајића (који давнашњи циљ Вати-
кана види у оствареном историјском спајању Босне и Хрватске) и
Миливоја Иванишевића (који тачно уочава да за муслимане и њи-
хови ментори не знају како да фалсификате претворе у доказе) –
на надмоћан начин фактор истине уносе у феномен истине под
забраном.
Америкаци су, наиме, успоставили посебне везе са папском
црквом (од 1939. преко индустријалца Мајрона Тејлора, од 1941.
ту су уз Тејлора њујоршки надбискуп Спелман и бискуп Флориде,
Херли) ставајући акценат на масовну депортацију и ликвидацију
Јевреја. Али и – захваљујући америчком посланику код краљевске
југословенске владе у Лондону – сатирање 400.000 Срба до поло-
вине 1942. године. Најзад, америчко-ватиканска сарадња окруње-
на је 1946. реконструкцијом Ватикана, у коју је уложено четири
милијарде долара. По принципу спојених судова, ова сарадња је
требало да задовољи обе стране, па се у ту погодбу одлично укло-
пио Gustav Hilger, Хитлеров службеник у Министарству иностра-
них послова.
Кристија Дивор (Christian Dewar) у књизи “Порекло фашизма у
САД” (The Origins of Fascism in the United States) тврди за Хилгера
да је био водеће лице задужено “за везу са СС јединицама за лик-
видацију” (Einsatzgruppen) које су побиле хиљаде Срба и Јевреја. У
ствари, Хилгер је егзекуторима погрома обезбеђивао измену борав-
ка на новим дестинацијама како би им се заметнуо сваки траг.
По струци инжењер, Хилгер је био преводилац од поверења
(рођен је у царистичкој Русији, 1886, у Москви) у односима између
Рибентропа и Молотова, односно Хитлера и Стаљина. После пре-
даје у Салцбургу, депортован је 19. маја 1945. у САД (Fort Meade)
и од тада је његово конспиративно име било Stephen H. Holcomb
а потом Arthur T. Latter од 1950, од када ради за CIA и State Depart-
ment. На тако важном месту, најзаслужнији је за заустављање пре-
испитивања злочина у Јасеновцу и очување папске екстратерито-
ријалности, када су у питању злочини који су се одвијали уз бла-
гослов ватиканског првосвештеника.
У истом кључу анатомије патобиографије европског и америч-
ког новог поретка, јављају се исти они политички апетити који
су красили осовину Рим-Берлин. То је и разлог што је уложен ве-
лики идеолошко-медијски напор да се и “Случај Сребреница” пре-
твори у оптужницу свеукупног српског народа. Међутим, мани-
пулисање похрањенима у Сребреници (срамно и бестидно се ли-
цитирало са 16.000, 14, 12, 10, па 8.000 мртвих) претворило је овај
“случај” у амерички бошњачки мит. Уједно, то је и начин да се
питање програмираног распада “друге Југославије” отпреми у
далеку историју, а одговорност нове алијансе (Вешингтон-Рим-
Берлин) одгурне у политичку и моралну маглу.
Сребреница је највећа и најбоље упакована политичка лаж XX
века. Зато у мезарју у Поточарима почива 2.500 побијених (што је
такође подложно преиспитивању), иако медији и даље оперишу
са цифром од 8.000 жртава?
Није ли још Филип Корвин, представник УН-а у Босни и Хер-
цеговини, јавности дао до знања да је било лицитирања сребре-
ничким жртвама. Он је изјављивао више пута како је чак и цифра
од 7.000 побијених, са којом се често “барата у међународној зајед-
ници – једно неодрживо претеривање”!
Такође, Ричард Голдстон, тужилац Трибунала у Хагу је, пово-
дом Сребренице, “окарактерисао квалитет обавештајних подата-
ка које су доставиле САД – разочаравајућим”. Штавише, Голдстон