Ко ће писца да спречи да осећа две душе у себи

аустралијских Абориџина и како су они успели да усаврше култу-
ру која је преживела непогоду леденог доба, којој данашњи свет и
техника тешко да би могли да се одупру? Каква је узајамност два
сисара у Аустралији – динга и човека – који мењају пигментацију
(боју своје коже) да би преживели ледено доба? Нажалост мо-
дерна Аустралија пориче Маклинова антрополошка достигнућа,
мада су она очевидна. Колонијализам је хотимично злоупотре-
био аспекте Дарвинове теорије да снажнији побеђују, а слабији
умиру. По колонијалној теорији Дарвина домороци би требало да
као несавршенији и слабији изумру да би се на њиховој земљи
населили нарцисоидни бели освајачи. Маклин је отишао даље од
Дарвина – доказао је да човек мења боју коже да би се прилагодио
климатским околностима. То чини и динго.

Колико је вијетнамски рат и ваше писање о њему утицало да
боље разумете искорењивање Абориџина?
Рат у Вијетнаму (кога су напали прво Французи, а потом Амери-
канаци) дао је могућност Енглезима да испробају 12 нуклеарни
бомби у средишњој Аустралији. Прављене су од аустралијског
уранијума који је вађен у северној Аустралији где су живели
Абориџини. Потрага за рудом је оставила језиве последице на
Абориџинску древну културу и племенски живот. Још кошмар-
није последице су оставиле пробе на пространом полигону у
средишњој Аустралији, (полигону величине Немачке). Абориџи-
ни су депортовани у логоре у пустињи док су њихова деца, на-
силно одвојена од родитеља, одведена у градове да би се у интер-
натима преваспитала и асимиловала. Олује прашине, изазване
нуклеарним експлозијама путовале су преко целог континента и
разносиле радиоактивни отпад. У покрајинском средишту Аде-
лаиде, радиоактивна прашина је прекривала кров зграде у којој
се налазила редакција локалних новина и центар медијског маг-
нета Руперта Мардока, али нико није смео да пише о томе. Људи
су остављани да једноставно умиру, без знања и могућности
отпора. А онда су ти исти медијски магнати подигли медијску
грају када се догодио Чернобиљ. Наравно не због бриге за грађане,
већ због сталног притајеног рата са Русијом. И сада се о катастро-
фи у јапанској централи Фукушима не пише довољно, већ се за-
ташкава, иако је очигледно реч о трагедији која је већа од оне у
Чернобиљу. У Аделаиди је тада боравио Енглески малишан Тони
Блер са мајком, братом и сестром док му је отац радио на пројекту
атомског оружја. Сви чланови породице Блер изузев Тонија су
касније оболели од последица радијације. Колико заиста треба
бити бездушан и нечовечан па заборавити ужас сопствене по-
родице и друге гађати муницијом пуњеном уранијумом? На том
истом полигону су током 1960их пробани ОУ (пројектили са оси-
ромашеним уранијумом) намењени за вијетнамско бојиште. Рат у
Вијетнаму је окончан пре него сто су ОУ усавршени. То оружје је
касније употребљено у Ираку и током бомбардовање Срба.
О рату у Вијетнаму написао сам драму Баланг село и збирку
приповедака Грешници (The Sinners). Имао сам подршку свога
ментора Алена Маршала који ме је једном приликом обавестио
да је једна моја приповетка из те књиге – Застава на пола копља
(At half mast) добила највећу награду Аустралије за кратку прозу.
Међутим, главне новине у Мелбурну које је требало да је штампају
награђени рад одбиле су да то учине. Била је 1969, око 9 година
откако сам дошао у Аустралију без знања енглеског.

Како је на ваше писање утицала НАТО агресија на Југославију?
Да ли се сви ови ратови којима сте били сведок, алжирски, ви-
јетнамски, абориџински, југословенски, стапају у један тамни
облак зла?
Била је то драма зла коју видите чак и ако затворите очи. Бомбар-
довање Југославије је била ноћна мора. Те вести су овде у Аустра-
лији обично ноћу приказиване на ТВ. Места, улице и зграде којих
сам се сећао – нестају као да вам неко уништава целу прошлост.
Моја супруга Линда није могла да спава – дежурала је целу ноћ
поред ТВ екраном и непрекидно пушила. Једном ме је пробудила
да видим једну убогу старицу која је при повратку из склоништа
нашла код куће убијено куче током бомбардовања. Написао сам
песму о убогој зени и јадном кучету. У мом селу Трешњевици
сматра се за грех и велику подлост убити куче које брани свој праг.

Усудили сте да у књижевности осветлите прерушавање архизла
20. века оличено у лику официра Вермахта и генералног секре-
тара УН Курта Валдхајма? Није ли то превише велика смелост
за једног писца?
Роман Раки (конопац) где сам се осврнуо и на лик и дело др
Валдхајма сам писао два пута. Валдхајм сигурно није заслужио
толики труд, али његове жртве јесу. Полиција је запленила прву
верзију рукописа. Потом је на културном сабору у Аделаиде Ау-
стралски писац Том Шепкот организовао петицију коју је пот-
писало 200 писаца захтевајући да ми се одузети рукопис врати.
Није враћен, али охрабрен колегијалном подршком – написао
сам нову верзију.
Као СС официр Валдхајм је на Источном фронту био одлико-
ван за “изузетну храброст, јер је употребио заробљене цивиле као
живи штит док је нападао руска упоришта. У књизи о Валхајму
Прећутане године (The Missing Years) амерички историчар Роберт
Едwин Херзстеин наводи да је Валдхајм у јеку усташке офанзи-
ве на Србе упутио контигент од 65.000 Срба из северне Босне
и Славоније на присилни рад да у Норвешкој граде подземна
складишта за подморнице. Од њих је преживело само 5 хиљада.
Валдхајм касније учествује у битки на Сутјесци као координа-
тор немачких и италијански јединица. Током повлачења немачке
армије Е из Грчке у јесен 1944. Валдхајм се истиче у борбама око
Краљева где Руси спречавају њихово напредовање према Београ-