Ко ће писца да спречи да осећа две душе у себи

ду. Немци одлазе за Сарајево – на фотографији из тога времена
види се генерал армије Александар Лер док са Валдхајмом разгле-
да мапу тражећи пут да се армија Е успешно из Сарајева пребаци
у Славонију и на Сремски фронт. Њихова групна фотографија
штампана је у немачким војним новинама Die Wacht in Sudosten
од 3. децембра 1944. Валдхајм је тада у армији био одговоран за
пропаганду. У књизи о њему Затурене године Р. Е. Херцштајн
истиче да је Валдхајм чешког порекла од оца Валтера Ватславика,
професора гимназије у Туллну који није желео да напусти посао
при отцепљењу Чехословачке 1918 – остао је у Аустрији и проме-
нио име у Waldheim. То ме је подсетило са случај Крунослава
Драгановића на кога сам случајно наишао као избеглица у испо-
стави Црвеног крста у Паризу 1958. Понашао се пристојно и ци-
вилизовано, дао ми је нешто хране које сам понео са собом да по-
делим са другарима у склоништу. Од њих сам сазнао да је Дра-
гановић био десна рука Валдхајму приликом депортовања 65.000
Срба. Драгановићев отац мије морао да мења име, као Валдхајм
– можда само веру.
Жртве у масовним гробницама у Јасеновцу, Норвешкој,
Срему… су се окретале у гробу када је Валдхајм именован са се-
кретара УН. Окретале су се и жртве Руских војника у Горњем Ми-
лановцу који су спречили напредовање армије Е према Београду.
Међу њима је и име Подгорни, брат Руског државника Подгорног
који је 1970их делио власт са Брежњевим. (Мој старији брат Ми-
лосав и брат од стрица Живан послати су малолетни на Сремски
фронт. Живан је заробљен и спроведен у Јасеновац где му се губи
траг. Милосав је побегао и као дезертер крио се две године по
шуми у Трешњевици док су трагали за њим. Удба је злостављала
целу фамилију. Отац Стеван је провео три године у затвору, а део
имовине је одузет. Одузета је и стока коју сам ја чувао у брдима
тако да сам 1948. напустио село и отишао у град.
Као секретар УН Валдхајм није учинио ништа да би се по-
могло аустралијским Абориџинима – жртвама вађења уранијума
и нуклеарних проби као и проби оружја са осиромашеним ура-
нијумом. Напротив, он је својим нечињењем још допринео стра-
хотама. Они који су га поставили на место секретара морали су
знати његову биографију, а реаговали су тек знатно касније када
је постављен за председника Аустрије.
Писање романа Раки је трајало годинама и морао сам, као у
каквој покори, да поново и поново преживљавам сав ужас кроз
који су прошли и српски и абориџински народ. Вероватно не бих
ни завршио тај роман да ми није помогла моја жена Линда која
је на рукопису радила даноноћно, пушећи непрекидно. (Умрла је
2004. од рака плућа са 60 година).Била је са Новог Зеланда - по-
родица Билчић. Њен отац пореклом је из Ловишта на полуострву
Пељешац близу Дубровника. Стриц Драгомир, као и његов брат
и сестра су се борили против Италијана тако да им је у Ловишту
подигнут споменик који је уништен после стварања нове хрват-
ске државе. Једном од јунака у Раки смо дали име Драгомир као
сећање на њеног стрица.
Раки је штампан 1995. у зло време тако да сам након тога из-
губио издаваче у Америци, Немачкој, Француској, Енглеској и
Аустралији. На интернету је објављено да је та књига “четничка
пропаганда”. Књига је преведена на српски тек 2011. захваљујући
преводиоцу Мирјани Петровић, којој сам од срца захвалан јер
знам да није било лако превести такво дело.

Дигли сте побуну против Британске империје и њених атомских
тестова на живим људима у земљи Абориџина, против америч-
ке хегемоније и Вијетнамског рата, против нацистичке Немачке
и лицемерних уједињених нација које су знале за Валдхајмову
прошлост, против усташког ужаса НДХ, против Турске и њеног
вековног отоманског зулума у Србији… Ја не знам никога ко је
у књижевности отворио тако широки фронт. Није ли то глас
вапијућег у пустињи?
Дужност писца је да пише о ономе што се догађа око њега. Зато
сам напустио Трешњевицу у Југославију, јер под притиском
власти то више нисам могао. Сада сам објављиван и читан у
Аустралији и целом свету. Тема о којој пишем је универзална.
Аустралија има највеће резерве уранијума у свету. Властима го-
ди да се уранијум што више продаје, а да се о томе што мање
пише. У Аустралији постоји удружење атомских жртава (Atomic
Ex-servicemen's Association) где сам почасни члан. То је удружење
људи који су 1950их били мобилисани (око 12 хиљада њих) да
учествују у енглеским атомским пробама у Аустралији. Много
од њих помрло је од рака – умиру чак и њихови потомци. Енгле-
зи су одбили да им плате одштету. Одштета није плаћена ни
Абориџинима који су такође жртве.
На Сиднејском Универзитету је пре неку годину одбрањена
докторска дисертација са темом о мом делу. Неке од мојих књига
унете су у школску лектиру, а волео бих да се симболично, не само
као писац из расејања, нађем и у српској школској лектири. Ново-
зеландски редитељ Џон Манделберг снимио је и филм о мени A
Double Life који је добио награду на фестивалу у Њујорку. Добио
сам најпрестижнију аустралијску књижевну награду... Има тога.

Ваш приповедачки поступак не трпи хегемонију субјекта који
влада причом. У вашем књижевном свету после нестанка субје-
кта са историјске позорнице јавља се као приповедач конопља
или динго или сав онај свет духова коме је колонизаторски
субјект током протеклих векова “доба открића” одузео глас. Да
ли је у томе садржана битна одлика вашег приповедања?
Конопља је самосвојна биљка. У тешким ратним временима ње-
ним ткивом се одева народ. Отац је доносио семе са пијаце у
Крагујевцу. На пијацу у Милановац није се одлазило јер је казне-
на експедиција Милановац и Рудник спалила до темеља. Прича-