Ко ће писца да спречи да осећа две душе у себи

ло се да ће можда Немци попалити и сеоске куће у Трешњевици
јер је наш комшија Милан Илић подигао партизански устанак.
Немци су дошли у Трешњевицу, али су запалили само његову
кућу која се налазила у нашем суседству. Гледали смо из заклона
како гори страхујући да ће се то и нама догодити.
Мајка Даринка је током зиме по целу ноћ седела поред
лојанице и прела влакна од тежине (конопље).Било нас је седморо
деце. Спавали смо у тој истој соби – свакоме је требало одеће и по-
кривача. У комшилуку је живела мајчина старија сестра – убога
старица тетка Лена. Хрома у једну ногу, али је другом успевала
да окреће стару Сингер машину на којој је шила одећу за све нас.
Када сам напустио село и отишао у град имао сам на себи веш
од грубог тежинаног платна које је она шила. Мајка ми је и у
Аустралију послала пешкир кога је изаткала од тежине. Тај пеш-
кир још одаје мирис конопље и мирис мочила. Био би грех да о
томе нисам писао.

Зашто конопљи дајете главну улогу у вашем роману Раки који
говори о судбини Абориџина и Срба?
Абориџини такође користе биљке да би правили влакна. У томе је
део њихове слободе и независности. Њихово племенско друшт-
во је тако и опстало 60.000 година и преживело непогоде леденог
доба. Сваки народ изумре када му власти одузму земљу и затворе
у резерват. У нашим селима постоји свето дрво звано Запис. Под
њим се на празнични дан окупља народ у литији и служи се храна.

Колико је у вашем делу важна мисао о дрвећу? Да ли је дрво од-
лучни услов слободе како су мислили стари народи?
Радници у фабрикама и градовима су зависни од владајућег си-
стема и апарата државе. Њих је лако надгледати. То је знао Тито
као и сви диктатори. Абориџинска култура није знала за владаре
и ратове. Власт је почињала и завршавала се у породици. Изнад
тога је био свет снова – мит о животу где су биљке и животиње
рођаци човека. И треба их поштовати јер је то кључни услов оп-
станка. Могуће је да су Абориџини тако и преживели ледено доба.
Дрвеће има владајућу улогу у тој митологији. Штити човека од
невремена, даје плодове и ларве да би се народ прехранио, као и
влакна коре да се народ одева. Без дрвета нема ватре. Абориџини
су измислили начин како да сами праве ватру док њихови суседи
Папуанци на Новој Гвинеји то нису успели како запажа Меклин.

Колико сте се угледали на Иву Андрића и његов поступак који
влада временом и традицијом?
Андрић је имао изузетну стваралачку моћ да открије душу човека
– у њему види он што га чини човечнијим. Такви се писци ретко
рађају. Почетна страница његове Проклете авлије је назаборавна.
На Радничком универзитету где сам учио “занат” писања Андрић
је једном био наш гост и том приликом рекао да он што је најтеже
за једног писца јесте да истраје у своме раду. Жалосно је да је после
рата Родољуб Чолаковић забранио штампање Андрићеве доктор-
ске дисертације о потлачености Срба у Босни коју је Андрић од-
бранио на Универзитету у Грацу. Да је о тој теми писано и гово-
рено отворено вероватно да рата у Босни не би ни било нити би
Срби данас трулили у Хашкој тамници која је уствари нова Про-
клета авлија и невољни доказ Андрићеве списатељске величине.

Сматрате ли себе српским или абориџинским писцем? Може ли
српски или абориџински писац да пише на енглеском?
Рођен сам у Трешњевици, тамо ми је пупак и душа. Још увек са-
њам стадо стоке које сам пазио у брдима, мада су ту стоку давно
појели општинари. Са стоком је отишао и веран пас Пура кога су
убили. Сваку овцу и говече сам знао по имену – долазили су да ли-
жу со са мога длана. Још увек то раде у мом сну готово сваке но-
ћи. Сањам своје село Трешњевицу и мучне послератне године.
То ме и мотивише да пишем. Док то сањам (на српском) ја сам у
Трешњевици – Србин. Писао сам док сам био у Србији, отуда сам
побегао да би и даље могао писати. Мој ДНА и крв нису се про-
менили зато што сам у Аустралији.
Мада сам у Аустралији, осећам се Србином – српским писцем.
Аустралијски закон дозвољава двојно држављанство, а тим пре ко
ће писца да спречи да осећа две душе у себи. Поједини наши ин-
телектуалци имају мишљење о Србима из дијаспоре као култур-
но недораслом свету. Нарочито ако неко живи у Аустралији. На
срећу моје писање показује супротно. Професор Љиљана Богоева
већ годинама говори и пише о мени. Необично ми је драго што ми
је на иницијативу професора Александра Петровића додељен по-
часни докторат Универзитета у Крагујевцу. И што сам проглашен
за почасног члана Удружења књижевника Србије. Јасен из Београ-
да, благодарношћу директора Воја Станишића и његове породице,
објављује моја изабрана дела. Ангажовање око едиције мојих књи-
га и координација превода је огроман подухват. Стога је профе-
сор Петровић, који се прихватио да буде уредник тог пројекта,
ангажовао тим преводиоца из Србије, САД и Аустралије обзиром
да се радња романа Нуклеарног циклуса одвија на разним лока-
литетима у свету – у забаченим пределима Аустралије и Србије,
и обухвата раздобља од древног живота Абориџина до живота
убогог српског сељака – атомско зло (радијација) не обзире се на
порекло и културу жртава. Захваљујући напорима преводиоца и
уредника читаоци ће на српском језику имати прилику да сазнају
о пореклу атомског зла које је закуцало и на њихова врата. Срби
су прве атомске жртве у Европи – кажњени јер се ниси поклони-
ли моћницима лажне, нечовечне глобализације. У том контексту
чак су почетком прошле године били приређени Дани Вонгара у
Арт Центру Јеврејске општине у Београду. Бити међу својим на-
родом – није никад касно.

Александар Петровић
1. јул 2012.