Мудрост ноћне сенке О поезији Владислава Петковића-Диса

Остала створења спуштају очи у земљу,
Само човек је примио узвишену форму,
Имао је налог да погледа у небо,
Да лице окрене ка звездама.
Овидије (43-17 г.)

Владислав Петковић-Дис (1880-1917) је несумњиво најзначајнија
личност српског модернизма. “Проклети песник”, припадник бо-
емског Београда, постао је део српске модернистичке легенде.
Његово дело, с једне стране мора бити постављено у особини мо-
дернистичке поетике, посебно због везе са традицијом народне
поезије, манифестације елитизма и црпења достигнућа симбо-
лизма, с друге стране, међутим, његова поезија се отима тим
принципима “(…) узимајући оригинално схватање егзистенци-
јалних питања, новаторско досезање до области интуитивне
спознаје и свести и проширење својих језичких стандарда у број-
ним лексичким и синтаксичким функцијама обичног говора,
усвојених у уму периода као прозаизми, за које не треба да по-
стоји место у 'везаном говору' [1]. “Поезија предосећања” повеза-
на са трагичном судбином песника до данашњег дана обухвата
аутора маглом мистерије. О првом песничком тому Петковића-
Диса под насловом Утопљене душе (1911 г.), каже се да је пред-
сказање његове смрти у 1915. години [2]. Песме из ове књиге су
скуп ирационалних осећања, насталих из немира, визија; из-
раз су наслућивања ове реалности и свести о постојању дру-
гог, метафизичког света. То је поезија, која смрт окружује одре-
ђеним култом, и често представља апокалиптичке визије.
Петковић-Дис, један је од српских симболиста (“парнасо-
симболиста”), који су за узор имали такве француске песни-
ке као што су Артур Рембо, Стефан Маларме и Пол Верлен [3].
Основни циљ поезије, приказан у делима француских симбо-
листа, и који је видљив и у радовима Петковића-Диса, јесте да
се стигне у неприступачна подручја рационалне спознаје, да се
именује оно што је неназвано и нејасно. Треба напоменути да
поетски канон, исто тако парнасоваца као и симболиста, од-
ређује естетика Артура Шопенхауера, инспирисана старом ин-
дијском поезијом [4]. Лирика симбола ће, дакле, према Јовану
Тучинском, “предложити заједничку аналогију ствари и појава;
њихово пантеистичко јединство са човеком, или идентитет
душе света са душом човека” [5]. Инспирације делима Француза
указују да ће симбол поетски разликовати стварање Петковића-
Диса и директно се повезати са његовим “предлогом ужаса”, ка-
ко га је назвала Марија Дабровска-Партика [6], који се налази у
атмосфери песме, у сликовитом представљању и музичко-зву-
ковним вредностима, стварајући мелодијски лиризам, подража-
вајући стални покрет, којем се предаје свемир на путу до савр-
шенства. Динамика поезије српског симболисте, и такође у њој
изражена вера у јединство људи и ствари, евоцира платонисти-
чку визију Душе Света као принципа свих покрета и промен-
љивости ствари [7].
У песмама Петковића-Диса могу да се издвоје неке непромен-
љиве теме: очи, звезде, биљке оштећене од мраза, девојка-дух,
неостварена љубав и “убијени" од живота идеали [8]. Развијену
симболику има такође сан. Стање успаваности, у којем се лир-
ски субјект, као тема-кључ веома често појављује у делима пес-
ника. Сан постаје веза између садашњости и прошлости, бића и
небића, света Идеја и земаљског света, живих и мртвих.
Као што је већ речено, поезија Петковића-Диса је поезија
претпоставки и визије. У својим песмама песник покушава да
састави своју космогонију засновану на интуитивном осећању
постојања “другог света”, којег је лирски субјекат некада био
део. Космогонија је лишена верских импликација, субјективна
је и, изнад свега лирска [9], иако се може видети инспирација
будизмом, платоновом филозофијом и хришћанством. Лирски
субјекат је у сталној суспензији између будности и сна. Спавање
је стање блаженства, време пребивалишта у свету духа и Идеје,
симболичка веза у којој очи постају и звиезде. Петковић-Дис не
помиње Бога. Његов концепт је ближи Платоновој теорији о бо-
говима као симболима етичког, онтолошког и интелектуалног
савршенства, живо описаног у Федру [10], или у претпоставкама
будизма, које говоре о идентитету људске душе са Сведушом
Света [11]. Бољи свет, за којим чезне лирски субјекат је свет
Идеја, Духа и Изврсности – “невине даљине”, “изгубљени снови”,
“заспале висине”. Песник подразумева преегзистенцију душе, ве-
рује у кружно путовање света и сталну реинкарнацију. Рођење
човека је стални препород, добијање све више и више нових
ликова, снажно физички доживљених [12]:

То је онај живот, где сам пао и ја
С невиних даљина, са очима звезда
И са сузом што несвесно сија
И жали, ко тица обореног гнезда.
То је онај живот, где сам пао и ја (…).

И не знадох да ми крв струји и тече,
И да носим облик, што се мирно мења,
И да носим облик, сан лепоте, вече
И тишину благу ко дах откровења.
И не знадох да ми крв струји и тече. [13]