Повратак у Пераст

3.
Ливрејисани портир рече како потештатица Марија Змајевић
тренутно није у Палати Смекија, градској кући. Да није у каби-
нету. Него је, додаде, у Градском ђардину.
Показао сам му позив, но портир је одмахнуо руком. Љу-
базан, нашао ми се при руци:
– Потештатица прима цијелог дана, па и кад обитава у Град-
ском ђардину. Пођите зато степеништем кроз Палату; кад опа-
зите знак жижуле, скрените лијево.
– Како се зовете?
– Тончи, шјор Смекија.
– Хвала, шјор Тончи.
Нисам знао што је жижула, ни на шта би знак жижуле тре-
бало да личи. Да је ђардин врт, било ми је јасно. Бокешки српски
пун је романизама. Заливски језик још није био коине. Интер-
национализама је имао премало.
У врху завојитог каменог степеништа, изнад волта кроз који
је допирало интензивно сунце с поленовим прахом и покојом
знатижељном пчелом, заиста се налазила древна резбарија не-
ког занатлије каменара, учињена маљем и шпицом – у облику
стилизоване биљке, воћке можда. Гле, била је то биљка с мог по-
родичног грба – грба Смекија! Десна је рука шаком стезала гра-
ну жижуле с трима изданцима.
Врт се налазио на каскади у висини првог спрата депандан-
са големог комплекса Смекија. Био је жут од полена и ките цвје-
тница, чије се премладо зеленило мијешало с плавом бојом неба.
Овај су рај с погледом на острва моји преци напустили силом.
Порез на стâр терета по једрењаку постао је тежи од стâра
терета на много бржим паробродима. Стари Пераштани били су,
премда трговци знани по предузимљивости, и фаталисти, што је
старославна особина само таква. Дентали, Вукасовићи, Студени,
Смилојевићи, Рајковићи, Шилопи, Чизмаји, Шестокриловићи,
Перојевићи, Стојшићи, Братице и Миоковићи – одбијали су
упорно да одустану од једрењака, од бесплатног вјетра, а зарад
знатно скупље брзине.
Уз то, пароброди нису нудили умјетност пловидбе. Гарави-
ли су и посаду и палубу. Тако су мислили представници свих
казада, родоначелних дванаест градских племићких братста-
ва, па и Смекије, из казаде Чизмај, са свима својим споредним
лозама. Што је било пловеће, све пропаде. Талас историје зачудо
зна да потопи злато, а по површи да пројави труње.
Наједном, распусни поглед по вртном биљу пуном прољет-
них пупољака пронашао је компаратив на облинама жене до-
минантног става. По свој прилици, Марије Змајевић.
Зенице су ми се сузиле. Сондирао сам ту, ту и ту, погледом у
секунди – све што мушкарцу прво упада у очи кад доноси одлуку.
Видно је дисала перашка челница уздижући и спуштајући груди
под крошњом расцвјетале поморанџе.
Да бих се градоначелници представио, морао сам да сагнем
главу и уђем јој под крошњу.
Запахнуо ме интензиван мирис наранчиног цвијета.
У том је првом моменту молекул једног стимуланса стао да у
ребро другог удара чула. Љепота наочите 40-годишњакиње сто-
пила се и са морем, и са воћем, и са медом.
Пчеле су зујале око наших глава. Било их је неизбројиво
мноштво, по неком од хиљада цвјетова.
– Шшш… Ништа не кажите, шјор Смекија… Или да кажем:
драги Никола. Само дишите…
Она је знала ко сам.
– Ви дебото знате ко сам?
– Ја знам сваког Пераштанина. Дишите. Удахните до посљед-
њих алвеола, подсјетите их што то бјеше ароматизован кисео-
ник. Частите их јодом. Не тако: удахните с погледом на море.
Окрените се према острвима, ту гдје је крошња рјеђа! Отуд стал-
но с мора дува бавижела.
– Бавижела?
– Вјетрић бавижела. Какво лијепо име за аутохтон вјетрић, не
мислите ли?
Дисао сам. С погледом на Госпу од Шкрпјела и Светог Ђорђа.
Поморанџин аромат био је силно пун, слаткасти миракул за
ноздрве. Као кад би неко усуо кашичицу меда у кипућу морску
воду и притом не би додао нити кап воћа, него можда прстохват
уситњеног миришљавог наранчиног листа право с гране.
Боже, какав зен, или благослов, мислио сам. Са владајућом
женом испод природног спреја распршиваног хиљадама пчели-
њих крила. Море и таласотерапију ова је градоначелница имала
ту гдје се родила. Ароматерапијски врт, све нијансе плавог за
опоравак бојама, планинске стазе, козје млијеко и преукусно ме-
со јаради, рибу, те неки од самостана – и то је имала ако би икад
пожељела да отпочине духом и теоретски зареди се.
– Ха? Зар ви то у овим повлашћеним тренуцима мислите,
шјор Смекија?! Никако мислити! Табула раса, будите табула
раса! Само дишите. Дозирајте по укусу. Привлачите и одмичите
гранчице. Удах – издах. Бирајте гране с највише цвијета. Чувајте
само нос од пчела…
Мајко, до тог сам трена држао како су приче о повлашћеним
тренуцима пјесничка слика. Јапанац би у Боки с поморанџом
преварио трешњу. Нашао сам се подно саме идеје да мириси у
регулисаном контексту имају љековиту моћ. Да јесам у 21. вије-
ку, видио сам кроз мирисне гране: небом је без облака иза себе
бијеле трагове по плавом остављала флота авиона. Не бих ни
имао сазнања о авионима да нису тако интензивно писали пруге.
Учинило ми се како мора да је цвијет то што ми паде у косу;
око нас, на бавижели, стално је опадао бехар, латице и тучко-
ви. Имало је одакле и да опадне. Килограми цвијета красили
су свако плодоносно дрво. Марија Змајевић двама је прстима