Повратак у Пераст

убрала украс из моје косе, малим прстом такнувши ми лијево
уво – да ли случајно – те ми се у очи загледала као жена.
Сачекала је трен: да ли да јој се поглед врати сучељен с муш-
ким кортексом, или да пуцањ из влашћу зетегнутих очију као
кроз праћку дефлорира моју лобању.
Устријељен, видјех у зеницама Марије Змајевић како је само
карам.
Прешао сам преко њене допустиве женске дрскости.
Не волим ако је жена старија, макар то било и за дан. Allora
non mi piace.
Опажена ипак као потештатица, што ће рећи без сексуалних
примисли, Марија ме Змајевић упитала:
– Јесте ли то дошли у Пераст са сазнањем да сам проститутка?
Стварно нисам.
– Стварно нисам.
– Важно је да знате, драги Никола. Због посла који је пред
нама. А сад ме скужајте, извините ме. У кабинет ми је посигурно
већ крочио заливски предсједник. За њега се спремам, а с вама
сам се биће задихала за ово мало времена преко сваке мјере...
Тим што је рекла, начисто ме збунила.
Пореметила ми је систем изграђен на искуству с женама.
Разум није желио да прихвати ријечи које су раздјевичавале
слику прве Пераштанке међу једнакима. Ко је то отворио уставе
искрености, па се од данас и о скривеноме може наглас? Је ли
политика превазишла умјетност глуме, па је политика као
умјетност могућег постала примијењени театар одрођен од
демократије, или су и овдашњи гласачи и сами почели да глуме,
заокружујући кога наводно, а не стварно желе? Нисам знао у
том мирисом оптерећеном тренутку.
Поглед ми се растезао до полуострвâ – оближњег Врмца, и
оног нешто удаљенијег, Светог Николе.
Осмотрио сам страга градоначелницу. Како само у бијелим
ципелама ка споредном улазу у Палату разблудно ходи по кор-
чуланском шљунку. Пичка, шта рећи. Облина вајаних рибом
и маслиновим уљем, а плућа ваљда мрсним удасима, зрела је
жена у краткој сукњи, напарфемисана поморанџом у распус-
ном цвату, за собом вукла и нешто пчела. Какво то мора бити
садејство између заливске природе и живота, риба и веслача,
пчела и власти? Довикнуо сам:
– Vi ringrazio perče mi avete rimosso il fiore dai capelli.
На кратко се окренула у полуокрету. Довољно да јој ниске
потпетице по дробљеном камену изусте: шшш. Опасно се
осмијехнула.
– Није то био наранчин цвијет, драги Никола. На вас је пала
угинула пчела. Ако погледате боље, видјећете да их има по врту
још. Ја желим да живот у овом граду наставим до краја. Упркос
знацима времена. Зато сам вас и позвала. Је ли вам то јасно?
Баш ми и није било.
Дисао сам још неко вријеме. Примицао гране и одмицао гран-
чице. Правио коктел од разних интензитета истог мириса.
Једну сам упослену пчелу главе уроњене под дебеле наран-
чине бијеле круничне листиће дотакао носом. Нисам могао да
издржим, морао сам да је такнем отпозади. Имао сам од тог тре-
нутка ново искуство: помирисао сам цвјетић са пчелом у њему.
Ој, Перасте, Перасте!
Дуго сам боравио у врту Градске куће. Опажао медитеран-
ски концепт, групације мени готово непознатог дрвећа и украс-
ног биља, распоређеног и одржаваног нервом баштована-по-
свећеника. Ту је око мене дебото владао мир.