Рациоцентризам, Јунг и хришћанство

Када сам малочас хвалио умне напоре великих философа и
нашег аутора, имао сам на уму и велике гностичаре, и то кроз
векове, без обзира што су гностичари били и остали највећа јерес
хришћанства. Зар Карл Густав Јунг није био и гностичар? Како
мирити веру и знање (сазнање)?
Наш аутор с муком тражи, као и многи значајни мислиоци пре
њега, да пронађе “златну средину” између строге и песимистичке
детерминисаности фројдизма (по коме се трауматизовано детињ-
ство неминовно утискује у карактер и оставља неизбежан нега-
тиван траг у психи човека) и финалистичког, телеолошког гледа-
ња на догађаје Карла Густава Јунга, делимично и неких хриш-
ћанских мислилаца. Зато ће Жељко Симић још једном да се по-
зове на изузетног философа Мартина Бубера и његово гледање
на међуљудске односе, у којима не може да преовлада нити судбо-
носни детерминизам, нити неко телеолошко виђења човека, на-
рода и човечанства – гледиште које је критиковао још Николај
Берђајев. Пошто се добрим делом сложио са философским по-
ставкама Мартина Бубера, неће зачудити када професор Симић
“друго средиште” (насупрот “првом”, рациоцентричном) овога пу-
та јасно формулише тако да ово средиште “није положај, него од-
нос, да није заробљено у недодирљивој самовласти унутар психе”
(као код Фројда, донекле и код Јунга). Тај “однос” у човеку је, на-
равно, Ја-Ти однос, који не лебди у празном простору човека и
људи, јер је заснован на трансценденцији, што другим речима
(Буберовим) значи – заснован је на љубави, јер “љубав је космич-
ко зрачење” (Бубер).
И гностичаре и Јунга као гностичара могу превазићи само
писци патристичке литературе, а у њој нарочито наш аутор с
правом издваја светог Гргура из Нисе и светог Максима Исповед-
ника, који су (за Симића) “запањујуће холистички-модерна поука
патристичке зрелости савременом рациоцентризму и патрику-
ларизму. А поука патристике (између бројних других) гласила је:
религиозност је изнад етичности, а ова изнад естетичности, иако
су сва три ентитета за целовито доживљавање Бога неопходна.
На крају ових својих опширних умних излагања (местимично
заморних, јер их непотребно “крсти” страним речима), профе-
сор др Жељко Симић оправдано критикује Карла Густава Јунга –
и поред бројних, такође оправданих похвала за “Јунгово увиђање
нужности преокретања тока цивилизацијског развитка, које
ће, да би избегло суицидални исход морати да пронађе друго
усредиштење самоактуализације” – јер Јунг није прихватио “тре-
ћи ентитет, поред Его-свести и Несвесног”, Духа Светог (кога Јунг
није хришћански, већ гностички схватио).
У закључној, петој глави “Од Јунга до Трумана”, Жељко Симић
успешно закључује оно што је до сада тражио да докаже, а то је
да је западно-европски “рациоцентризам у већ минулом добу до-
веден до зенита испуњења својих потенцијала”, па се тај систем
свеобухватног европског мишљења више не може назвати ни ра-
ционалним, нити ирационалним. Као да су збиља сви “изми” и
философски системи (укључујући постмодернизам и његове нас-
тављаче) дефинитивно исцрпљени и немоћни да покрену запад-
ну цивилизацију на могући нови почетак. Ако ипак постоји нека
мала могућност за стварну обнову и ума и срца Запада, то може
бити само, тако верује Жељко Симић, хришћанска обнова.
Ако већ треба да будемо од некога “посматрани” (Труманова
егзистенција), онда би то требало да буде “недремано Божије око”,
које, и када нас посматра, оставља нам апсолутну слободну вољу
(парадоксално, то је и Сартрово и изворно хришћанско учење!).
Сматрам лично оправдан позив професора др Жељка Симића
(и себи и читаоцу) на трајан призив апостола Павла свима људима
који су постали свесни сталне “кризе”, отуд и сталне потребе чо-
века за преображајем, а тај призив гласи: “И не саображавајте се
овоме вијеку, него се преображавајте обновљењем ума свога да
искуством познате шта је добра и угодна и савршена воља Божија”
(у посланици Римљанима 12, 2).