Рациоцентризам, Јунг и хришћанство

Пошто је време очевидно “ишчашило свој зглоб” (још од вре-
мена Декарта) – рациоцентризам је чудовишно порастао на рачун
једног другог претпостављеног средишта – Жељко Симић уз по-
моћ Јунга, али и савремене науке (Јунг и Паоли, физичар, зајед-
нички су писали о синхроницитету), у потрази је за “другим сре-
диштем” који би морао бити ближе изворном човековом дожив-
љају Средишта, заоштравајући на прави начин дилему детерми-
низам-индетерминизам, или (на други начин) Декарт-Јунг. Оста-
је, наравно, мучно питање: како доћи до доживљаја Сопства упо-
требљавајући при томе “преумну свест, не више рациоцентричну”?
Већ поменута Јунгова књига “Психологија и алхемија”, којом
се Жељко Симић инспирисао, носи у себи скривену опасност да је
тај алхемичар у ствари гностичар који тражи ослобођење не само
човека, већ и читаве материје у којој је сам Бог заробљен! Аутор
књиге “Јунг и хришћанство” изгледа да је ипак свестан замке гно-
стичара, чији се циљ “не постиже и никада се није постигао”.
Ако пажљиво пратимо Јунгову мисао у току његовог плодног
живота и рада, неминовно долазимо и до противречности у Јун-
говом казивању неких важних појмова и то Жељко Симић луцид-
но уочава. Реч је о тешко решивом сукобу између Его-свести савре-
меног човека и оног његовог, код свих људи присутног, трансцен-
дентног несвесног, његовог Јаства (Сопства). Како прихватити, и
то свесно, нуминозно, а при томе не одбацити Ја-свест која се мо-
ра, хтели или не, прилагођавати? Швајцарски антрополог јун-
говске оријентације Willy Obrist делимично одговара на постав-
љено питање овако: “У односу Ја и Сопства прилична је разлика
како га тумачи теистичка хришћанска традиција и New Age пок-
рету. У првом тумачењу иде се од Сопства, који је према Јунгу
Христос, према Ја, док у другом, инспирисаном гностичком спи-
ритуалном традицијом, тежиште је на труду Ја упереном према
целини Сопства”.
Што даље одмичемо у читању Симићеве књиге, бива све јасни-
је шта приближава Симићево упориште философском дискурсу
Јунгових основних идеја. То је озбиљна криза западног ума, који,
према Јунговим тачним речима, “поседује науку о природи, али
зато зачуђујуће мало зна о својој сопственој природи, о природи у
себи”. Где су корени, узроци оваквог схизофреног расцепа европ-
ске душе и ума? Остављамо ово пресудно питање и даље неод-
говореним. Оно што приближава нашег аутора Јунгу и његовом
продорном увиду у кризу “модерног човека”, а тај увид је код Јунга
почео још почетком двадесетог века, јесте истоветна Симићева
убеђеност у другој половини двадесетог века и почетком двадесет
првог у поменуту дубљу кризу европског човека. Обојицу спаја
тачан увид у суштинску кризу Европљана. Као и многе друге
проучаваоце Јунговог дела, и Жељка Симића је привукла Јунгова
“преломна” књига, његова студија “Одговор на Јова”.
Ако останемо (а треба да останемо) на недокучивости Божије
промисли, односно на човеку као “црву и мољцу” – мада он није
само то, већ је и Божији син, али тек преко Божијег Сина – онда
је тачна примедба Жељка Симића да “Јов тражи дијалог са апсо-
лутом… не због освешћујућег дозревања тог апсолута, односно
индивидуалну матурацију Јаства… већ ради веродостојне инвес-
тиције човекове самосвести”.
Јов-Човек – да ли први пут на овај начин у познатој историји
човека? – води дијалог са Богом, и то оплемењен патњом, дозре-
лог ума; Јов тражи “друго средиште” и у себи и ван себе (“да бу-
де уверен изнутра”). Где налази Јов ово друго средиште? У до-
живљајној речи: “Али знам да је жив мој искупитељ, и на пошљедак
да ће стати над прахом”. Хришћанско тумачење ове Јовове речи
само је једно: наслућивање доласка Исуса Христа на свет!
Није ни ово довољно сазнање (заправо кога – Јова, Јахвеа, Жељ-
ка Симића, или и мене као рецензента?) јер Јунг прича нешто
“скандалозније”, заправо суштинско гностичко учење: “Јахве мора
да постане човек, јер је овоме нанео неправду”.
Очевидно све незадовољнији Јунгом и његовим Одговором
свима нама преко Јова-човека, у даљем току књиге, Жељко Симић
све ће се више окретати и тражити одговоре на егзистенцијална
питања живота и смрти у хришћанској патристичкој литератури.
Поред свег нашег дивљења за покушаје неких философа, од пре-
сократичара и Платона, преко Канта, Хегела и Шелинга, па до на-
ших дана, Жељко Симић с правом наводи речи светог Јована Да-
маскина (8. век), који нам поручује оно што као да сви знамо: за
радикално поимање Божијих својстава, оне су – непојмљиве!
Без овакве могућности умне слутње, позивајући се на цркве-
ног оца из трећег века Тертулијана (не и светитеља), одлучујућа
је слутња: “Нешто омогућава човеку признање Бога” (јер је душа
људска “боголика”), са коментаром нашег аутора да то нешто “по
патристици нипошто није начин употребе свести”. Да ли то треба
да значи да човекова свест или нема никаквог битног значаја у чо-
вековом поимању Бога, или је та улога занемарљива? Наш аутор
се залаже да је “божанствена сила”, о којој говори патристичка ли-
тература, “заправо аутономан психички ентитет”; на овај начин
казано, опет смо на прагу Јунгових архетипова и појма Јаства
(Сопства). На месту је и ауторов навод светог Јована Дамаски-
на, који казује оно што готово сви свети казују: за рационално
поимање божијих својстава, она су – непојмљива. Ову истину зна-
ли смо и раније, много раније, али утолико смо се више дивили
када су неки философи слутили Божија својства и исказивали их
– рационално (неки пресократичари, Платон, Кант, Шелинг и дру-
ги). Без овакве могућности умне слутње, шта остаје просечном,
јадном човеку, који ипак и сам слути да Бога има, него оно што
каже Карл Јасперс на крају својих узвишених умних напора: Gott
is und das genügt. На месту је од нашег аутора и навод светог
Иринеја Лионског (из другог века): “Нико не може знати Бога ако
га Бог не научи”. Али, вапијуће човеково питање остаје: како и
зашто Бог неког човека научи, а другог не?