Умеће уметничке прозе Богислава Марковића или Омаж једној генерацији

Богислав Марковић: СКЛАДИШТЕ, Библиотека града Београда,
Београд, 2009.

Самим насловом овог дела, писац подсећа читаоца – да у њему,
поред чудних, неважних, и мистичних ствари, које је власник о-
ставио у Складишту, одбацио, па закључао –знак је и да чека свој
тренутак: да се оно откључа и отвори и завири оком радозналца.
Та притајена, вечна радозналост, и немир, да се уђе у туђе! По-
готову, ако се тиче тајни које је дотични скрио од других, па и о
себи! Ту врсту радозналости, знамо већ, поседовао је, и велики
Колумбо, када је откривао континенте, а потом, за његовим тра-
гом, кренули силни конквистадори. Тражили су негде, на том про-
стору, ускладиштено благо Инка и све оно што је скривала једна
мистериозна цивилизација. Богислав Марковић је своје благо му-
котрпно слагао у своје Складиште, да би га одбранио од многих
пошасти. У овом случају, настанак Складишта садржи све зна-
мење једне будне и узнемирене душе – имање, које је писац за жи-
вота истрајно слагао – било да су у питању своји рукописи, или
окрајци туђих рукописа – махом иностраних писаца. Јунак ове
“ускладиштене” чаробне прозе, зна се то већ, приложио је за њу све
– срце, јетру, кичму, плућа, – записано је на страницама ове књи-
ге, на којој је дуго истрајавао, – истрајавао као писац и претварао
их у књиге – својеврсне хронике о патњама људске душе; о нади,
која прелази Границу смрти, и васпоставља један живот који
надраста све, па и смрт. Због свега изреченог, у овим кратким, и
уводним рефлексијама – можемо са сигурношћу изрећи један суд
о овој књизи – да она доноси једну посебну врсту радости; осећање,
као кад се дете роди; али и бригу, како ће уметност књиге бити
прихваћенa. Јер та брига, са настанком, ове уметности – прешла
је и преко многих страница дела, па је слутимо, и у симболич-
ним сценама које доводе на позорницу и претеће и зле јунаке – да
угрозе сваку уметност, па и сваки живот. Ти јунаци, са претећим
зубићима су глодари који имају статус равноправан са другим
јунацима књиге. Инсистирање писца на оваквом симболу – ми-
шевима, и глодарима, са оштрим секутићима, чија је најдража
храна сецкање и гутање скривених рукописа и хартија од вред-
ности, по складиштима – носи и надраста уобичајену симболич-
ну ознаку: О мукотрпном путу писца да своје дело изнесе пред
оне који ће после свог читања, моћи, да осете сву радост духовног
чина! Тај јеловник за глодаре, свестан је писац после свега, све
више је доступан, и условљен, животом који је настао у српском
друштву. Наслов овог дела, дакле, асоцира на то – да је писац у
напору и да сакрије своје дело и имање од духовне пошасти која је
завладала српским културним институцијама, и да треба чекати
нека боља времена. Јер, засад, на сцену нашег живота, увелико је
закорачио Потрошачки немилосрдни човек који не мари за ова
духовна блага. Писац је сурово остављен на ветрометини старих
и нових нечистих сила, и те пошасти, која је царовала и у време
Милована Глишића и нашла уточиште на страницама његових
хроника о српском селу, где су се јатили вампири свих врста – на
многим местима, диљем ондашње српске земље: на раскршћима,
у воденицама, мостовима река, оџацима…
Складиште је, опомиње овај наслов, и зарад пошасти која је
завладала у култури и образовању, где генерације не налазе прави
пут до књиге; где права елитна уметност не налази пут до њих;
где права књига, попут Складишта, са свим одликама које красе
и знамените српске писце, па и светске, не налази медијску и под-
ршку институција.
Страх пишчев, страх од глодара досеже некад и митску слику.
Он је пратилац у ситуацијама непрекидног бекства, на путевима
којима се крећу пишчеви јунаци као вечне луталице. Страх је увек
ту, уз немирне трагаче који чезну за нечим недокучивим. Увек су
при руци брзи завежљаји или коферче са најпотребнијим ства-
рима. Кад се отворе коферчићи – увек ће, са најпотребнијим, из-
ронити мртва главица сасушеног глодара. Са таквим и сличним
симболима – писац је после многих битака са неочекиваним не-
пријатељима, само на кратком предаху, да се опет суочи са њима.
Извлачећи причу из Складишта, суочавао сам се са нечим
што ми је тешким теретом притискало душу; туга ме је стезала,
она стара и позната туга из младости када сам читао ненадмашну,
истоимену причу Антона Павловича Чехова. Све је из Складиш-
та асоцирало на један обезглављени, растурени и пострадали
народ, као што је био некада руски, у време када је живео главни
јунак ове приче, кочијаш Јона. Суочен са немилосрдном агресијом
путникâ које је превозио, био је опхрван и тугом за својим не-
давно умрлим сином. У штали је једино коњ могао да саслуша
његову бол за сином. Тај одјек бола одјекује и у Складишту, кад
је у питању наш простор и наш народ. Ово се посебно пригуше-
но чује на стазама и забаченим просторима где се крећу јунаци
ове књиге. То страдање носи социјалну, душевну и интелектуал-
ну поломљеност. Зато ово дело, поред уметничке висине – носи
и ово црнило опште трагедије. И ту, у таквој трагедији, Богислав
Марковић налази ону заједничку Сенку која прати јунаке књиге.
Ова Сенка, неумитно присутна, носи онај митски печат и усуд,
напаћеног српског народа око запуштених, запрљаних и уруше-
них цркава. Наврате у њих, за невремена, ноћни спавачи, скитни-
це и олош сваке врсте. Црквена звона су одавно занемела и рђа их
хвата и једе. Иконе се једва распознавају на избоденим зидовима.