Умеће уметничке прозе Богислава Марковића или Омаж једној генерацији

Са сталном пратиљом Сенком, писац се спушта у та глува места
где је све обезвређено у страху од непрекидне борбе, са неким, и
нечим, наслеђеним. Јунак Складишта носи, такође, и ону митску
упорност људи овог поднебља. Зато је писац, као централни јунак,
на изазову разних искушења, приморан да у неком тренутку и
приложи своје срце, плућа, јетру, кичмене пршљенове…
У позадини свега види се Андрићева Аска, која плесом пред
вуком одлаже своју смрт. Многе делове својих повести Богислав
Марковић их је, као недовршене, оставио у свом Складишту (ту
им је место). Ако преживе са гомилом исписане хартије, скица,
идеја, замисли – можда ће наћи пут у неком другом времену, где
ће их неки пишчев двојник отрести од прашине; где ће умети да
проникне њихову тајну шифру, и замисао, како је он то учинио на
другим писцима, попут Кафке, Рембоа, Камија… Таквом Скла-
дишту Богислав Марковић је поверио и складиштење скривених
записа и откинутих страница многих живота. Пре свега великих
писаца којих се латио још у младим данима. Преко ових писаца
нашао је начина, и магије, да њихове душе усели у своју уметност,
за нов живот, изнад смрти, где она нема никаквих права у про-
стору измаштаном. Ови нови јунаци – душе ових писаца, изатка-
ни су пишчевим умећем да им створи обличје, и на оном што је
доживљено, и на оном што је досањано. И са своје стране, писац се
и својом душом преселио у њих. Тиме је започет нов живот. Жи-
вот у њима. Тиме је започет и њихов живот и прихваћен као свој,
пишчев. Складиште је зачарана прича-роман – где се не зна када
се отвара улаз у сан. Поступак такве слике, ствара се по угледу на
великог Достојевског. По угледу, и на великог мексичког писца
Хуана Рулфа. Слике су створене и по угледу на великог и уклетог
писца Едгара Алан Поа.
Складиште има магијску моћ да стање људске душе, сном,
уздигне изнад смрти. Да стањем делиријума, и сна – продужи
“живот душе”, као што је то учињено – Луциферу, испод смрти…
После читања и ишчитавања Складишта – стиче се утисак да
је Богислав Марковић нашао скривени пут да изнађе немогућу
формулу и да помири две непомирљиве чињенице – смрт и жи-
вот. Ерос и Танатос се држе руку – подруку – и јесу двојства ове
нераскидиве Целине. Слути се то и види у Праху с лептирових
крила, уводној причи, која носи симболику преко двоје младих,
који јуре за лептирима по гробљу. Љубав која се зачиње у њима,
зачета је на гробљанском простору.
Богислав Марковић је представник средње генерације срп-
ских писаца, у венцу какав се ретко може изнедрити у уметности
и култури једног народа. Са пуним правом се може рећи да је то
корак једне генерације српских писаца кога ће морати, да забеле-
жи, будући, сваки историчар српске књижевности. До сада су, на
махове, историчари и критичари савремене српске књижевности
– само делимично, извлачили, понеког појединца или делимично,
коментарисали његово дело, а не као целину. Тако се и десило да
се тек сада, и то недовољно, запажа сав сјај, значај, и загонетка,
прозе Богислава Марковића. Тек сада се, са пуним устима, може
рећи, да је многима из ове генерације прозних писаца – стао ра-
ме уз раме, а по утисцима који ће одјекнути појавом романа
Алтајски сумрак и Складиште – и искорак, који ће трајно бити
забележен у нашој послератној књижевности.
Сећам се младости те генерације, која је самоуверено носила
свој дар. Тај венац, чинили су и неки већ упокојени писци и пес-
ници. Неки међу њима и данас свој таленат претачу у нова дела,
заокружују свој свет рукописа. Препознаје се тај њихов таленат,
сваког понаособ, у лепези развоја, и последњим делом. Иако нешто
млађи од тог венца писаца, Богислав Марковић је, у то време, као
младић чинио са њима нераздвојну дружину. Као и Ћопићу, и
Марковићу је Политика пружила руку. Заједно са Кишом, Вој-
водићем, Шћепановићем, Ковачем, Пекићем, и другим, заврша-
вао је, тада, још један, култни универзитет – Београдске кафане,
у којима се незаустављиво ковала једна генерација писаца. Биле
су те кафане, и друга, култна места – места где се расправљало о
новим, тек насталим рукописима. Па и оним другим, у сну напи-
саним, који ће наћи своје станиште. Препричавала се свака прича
– објављена и необјављена. Била је то генерација која је у свакој
прилици рецитовала светске и наше писце. У томе је предњачио
Радослав Војводић, писац и песник, који је изненађивао сваког
својом меморијом, рецитујући читаве делове романа Погледај
дом свој, анђеле, Томаса Вулфа. Била је то генерација сиромашт-
ва – спавало се по парковима, испод мостова, поред речних скла-
дишта, и код злих газдарица. Била је то генерација писаца која
је као претходне, боловала од плућних болести и глади. Посебан
цинизам, из ове генерације, препричавало се, када је увенули, у
библиотекама, Данило Киш – у једном снежном дану пљувачком
обојио снег у црвено. Кад су га питали шта се догађа, он је, кажу,
одговорио “да је добио менструацију”. Често су се тој дружини
придруживали и Брана Петровић (већ ускладиштен у Складиш-
ту), Бранко Миљковић, Драган Колунџија, Милован Данојлић,
Божидар Тимотијевић, Мирољуб Тодоровић и др. У прикрајку,
као стални станар кафанских универзитета, дружину би помно
ослушкивао Јаков Гробаров.
Сећам се Богислава Марковића када је, пуних уста, изгова-
рао име Кафке и говорио о јунацима Кафкине прозе. И сада, док
сам читао Складиште, препознао сам многе обрисе, реченице,
детаље, које је изговарао у то време о магијском писцу. Препознао
сам га у Складишту, у овој књизи, – фасцинирао ме је Кафкин
нови живот. Онда су дошли и они други великани, изазовни –
за Богислава Марковића; писци које је такође изговарао пуних
уста: Џојс, Ками, Бекет, Жерар де Нервал, Достојевски... И њих
је, као и Кафку, такође, увео у своје Складиште и дао им, такође,
нови живот, са препознатљивим детаљима, из ранијег њиховог
живота. Ту су они, попут Кафке и других, добили нови простор,
добили су га и многи јунаци њихових дела. Ту се већ шета и Ханс
Касторп, ту је и Камијев Арапин, и многи други.