Умеће уметничке прозе Богислава Марковића или Омаж једној генерацији

Подвиг Богислава Марковића јединствен је у српској књиже-
вности, а можда и у светској. Довести многе магове писане речи
у Своју Кућу и бити пратилац њихове реинкарнације, са новим
обличјима и идејама, дати им месо и крв, за нов живот изнад
смрти, то може само писац од оних одабраних.
Тај тајни однос, та једина путања која води ка вечности, веко-
вима је била инспирација оних храбријих. Међу њима били су
и они познатији – По и Достојевски. Овај други, посебно са при-
чом Бобок, где на великом московском гробљу, између себе, за-
почињу разговор упокојени. Тако се преко гласова и речи, изго-
ворених, оних испод земље, чују изнад земље, чиме се препознају
сви они који су чинили тадашње руско друштво. Од слушкиње
до генерала. Од племића до слуге. Оваквим великанима, са овак-
вом сугестивном уметношћу – придружују се и два писца који
нису довољно познати нашој читалачкој публици: руски писац
и песник, симболиста, Фјодор Сологуб и савремени мексички
писац Хуан Рулфо, у чијем је делу душа проговорила на аутенти-
чан и нов начин, изнад смрти.
Складиште је јединствени сабор светских и домаћих писаца:
Данило Киш, Мирјана Миочиновић, Ђерђ Конрад, Хорхе Луис
Борхес, Силвија Плат, Вилијам Фокнер, Фјодор Михаилович До-
стојевски, Франц Кафка, Томас Ман, Едгар Алан По, Борислав
Станковић, Антун Густав Матуш, Раде Драинац, Исидора Секу-
лић, Данил Хармс, Џејмс Џојс, Михаил Булгаков, Бранислав
Петровић…
Што се тиче језика, – и ту је Богислав Марковић показао је-
динствени таленат. Он језику даје магију, непосредну сугестив-
ност. Она се постиже, насупрот Прусту и писцима тока свести,
– одабиром речи које се граниче шкртошћу – и речима које су при-
сутне и у писању хроника. На тај начин је писац постигао еле-
ментарну експресивност. Мало је писаца у српској прози који су
са таквим шкртим одабиром речи – постигли такву изражајност
и евокативну снагу. Његова синтетичка језичка обликованост
носи сву елементарност која је блиска и природи простора где
се одвијају драме јунака у једном вечном немиру и сучељавању.
Реч код Богислава Марковића враћа себи своје првобитно до-
стојанство, она нема онај бескрајни замајац речи што га је демон-
стрирао Радомир Костантиновић. Такав је и Андрићев језик у
есеју Разговор с Гојом – где шкртим, одмереним речима које слаже
пажљиво, као цигле, за здања која почивају на вечним темељима.
Поред Марковићевог Складишта и Андрићевог Разговора са
Гојом имамо још неколико, изузетних примера – увођења знамен-
тих писаца, уметника и мислилаца у своје дело. То је пример Ра-
дослава Војводића, песника и писца, аутора романа Кјеркекегор у
кочијама, насталог на судбини знаменитог данског филозофа и
филозофског писца, и на својеврсном запису који аутор помену-
тог романа проналази на једном прашњавом тавану у Сремским
Карловцима; и на основу кога је компоновао префињену – иро-
ничну приповест у којој филозоф преживљава сопствену егзи-
стенцију као усуд. Овим примерима, Богислав Марковић, Андрић
и Војводић, српској књижевности су подарили једну нову врсту
романа којој ће теорија књижевности у будућности одредити
име и подврсту. Њима се придружује, свакако, и Милорад Павић,
приповетком О Црњанском.
Код Богислава Марковића, писац или лик иностране или до-
маће литературе – улази под другим кључем. Он је иманентан
јунаку дела из кога је дошао. Понекад, носи, само, неко физичко
обележје, које је препознатљиво светском читалишту. Таквом фи-
зичком обележју, пример је и лице Семјуела Бекета – изборано до
те мере да су му очи, посебно, на њему, и поглед – добили оловну
тежину, са стакластим сјајем. Таквом Лицу, у Складишту, писац
је доградио и детаљ – да му је једно око стаклено. Можда је писац
у доради његовог портрета имао у виду – све његове авангардне
драме са теретом људског апсурда кога је аутор тако цинично,
хладно и одмерено (какве су му биле и очи) пљуснуо човечанству
у лице! Тако је био у прилици и да се игра стакленим оком на
страницама Складишта.
Шта је то запитаћемо се, (а о чему ће истраживачи књижев-
ности посебно убудуће, можда написати читаве студије) – шта је
то утицало на писца Богислава Марковића да изнедри овај чу-
десни свет и слику о њему. Да ли то вуче из детињства, или неки
моменат за који ми не знамо, да ли је то нека болест условила? Као
код Кафке, на пример, однос оца према писцу када је био дете?
Питање се посебно намеће после догађаја у Трсту где је боравио
Борис Мургулски у тренутку кад му Врховни суд у Трсту изрек-
не привремену меру са пленидбом и лишавања сваког права на
наслеђе. Сцена из Складишта, након тога, можда даје неки траг
на коме би се могла идентификовати природа прозе и личности
Богислава Марковића. На трагу латентног неког порива који
живи негде у њему? Нешто слично, идентично – што се догодило
у животу Николаја Васиљевића Гогоља.
Сцена из Складишта, страна 203: … Било где и било када, ако
ме неко буде нашао мртвог, молим непознатог да не зове ни
хитну помоћ, ни полицију, да сачека, ако има времена. Ако се ни
шестог дана не пробудим, нека ме сахране тамо где су ме нашли,
или било где. Али тек седмог дана, никако пре. Јер сам до сада
више пута био клинички мртав. 1999. су ме 16. јуна, после четири
дана мртвила и лекарске потврде оплакали, ожалили и смести-
ли у сандук. Срећом и пуком случајношћу, нису били заковали
ексере. Устао сам, сишао до потока, умио се и наставио да се
пењем уз брдо, али тог се часа нешто догодило, нешто је кврцну-
ло, чуо сам, па је током следећег преподнева доста тога избриса-
но из моје свести…
Гогољев случај (из Психобиографије писца):
“Једног мајског дана 1931. године, приликом откопавања Гого-
љевих посмртних остатака на Даниловском, ради преноса на
Новодевичје гробље, настало је запрепашћење: пишчева лобања
је била окренута – на страну! Стаљин није волео да му се у земљи
дешавају мистериозне ствари које измичу његовој контроли,
наредио је Јагоди, шефу тајне полиције, да за ово нађе разумно
објашњење и тако избегне даље ширење гласина да је писац жив
сахрањен.
Они који су ово чули, а нешто боље познавали пишчев живот,
сетили су се да је Гогољ у свој тестаменат унео клаузулу да после
његове смрти помно пазе и да не журе са сахраном, да се не би
десило да буде жив сахрањен, што га је целог живота испуњавало
ужасом. Јагодини стручњаци, наравно, нашли су објашњење: због
подземних вода горњи део сандука је иструлио и лобања се поме-
рила... Набоков је у својој монографији о Гогољу записао: “Био је
мекушац, страшљив као миш… често је боловао, из ушију му је
повремено цурио гној… често прехлађен…”
Да ли случај са Гогољем може да донесе и неки суд о овако
обликованој прози Богислава Марковића, у којој главни јунак
Складишта изражава исти страх пред чином који је снашао ве-
ликог руског писца? Поуздано знамо, да Богислав Марковић није
био мекушац. Није био страшљив као миш. Није често боловао.
Није му цурио гној из ушију. Није био често прехлађен. Али то
оставимо будућим критичарима, да у новим околностима настан-
ка свих врста психобиографије као науке – одгонетну и сличне
манифестације великих писаца. Француски есејиста Пикон, још
пре пола века, написао је знамениту студију о стваралаштву –
Писац и његова сенка. У потрази за иновацијама, модернизмом и
постмодернизмом – многи српски писци и критичари и песници,
као да су погрешно схватили упуте и мишљење славног писца
Владимира Набокова које гласи: Што сам старији, све више ве-
рујем да је једина ствар која вреди у литератури – “шаманство”
једне књижевности, више или мање ирационално, то јест да је
добар писац пре свега чаробњак. Ти упути Набокова имали су за
последицу, да су следили исти пут критичари, вреднујући многа
дела као врхунска у нашој књижевности; писци су се трудили
да им што више обуку рухо које не приличи њиховом таленту.
Писац Богислав Марковић изградио је своје дело тако – да му је
обукао рухо као ретко ко у нашој и страној литератури; према
свом телу, бићу и таленту.
И тако формиран, Богислав Марковић хода усправно, преко-
рачујући препреке које су настале као бедеми у нашој култури и
уметности. Сигурни смо, да је он то већ учинио на добробит наше
и светске културе.