Радомир Батуран
Ткањe циглом и металом скулпторке Оташевић
- Африка, 2002. – Љиљана Оташевић
- Прстен , 2002. – Љиљана Оташевић
- Вир, 2002. – Љиљана Оташевић
- Увојито, 2004. – Љиљана Оташевић
- Црна рупа , 2004. – Љиљана Оташевић
- Клупа, 2007/2008. – Љиљана Оташевић
- Мобијус (поглед с преда), 2008. – Љиљана Оташевић
- Мобијус (поглед са стране), 2008. – Љиљана Оташевић
- Мобијус (поглед иза), 2008. – Љиљана Оташевић
- Вртлог, 2008. – Љиљана Оташевић
- Где ја почињем?, 2013. – Љиљана Оташевић
- Барикаде, 2013. – Љиљана Оташевић
- Африка, 2002. – Љиљана Оташевић
- Мобијус (поглед иза), 2008. – Љиљана Оташевић
- Мобијус (поглед са стране), 2008. – Љиљана Оташевић
- Мобијус (поглед с преда), 2008. – Љиљана Оташевић
- Барикаде, 2013. – Љиљана Оташевић
градила две нове стамбене куле (торња) на престижној локацији
Јанг-Еглинтон. Поверили су Грети Вален да им спроведе конкурс
за израду скулптуре и пратећег урбаног намештаја за уређење
простора-парка између кула. Корпорација је тражила да
скулптура мора бити у тематско-идејном јединству са заштитом
животне средине. Позвано је пет скулптора да презентују своје
пројекте пред комисијом корпорације “Минто”. Међу 5 изабра-
них била је и српска скулпторка Љиљана Оташевић.
И писац ове приче склон је поверовати да је март месец период
када је био срећан распоред звезда за нашу вајарку:
– Презентацију смо имали у марту месецу 2007. у дирекцији
корпорације “Минто”. Направила сам макету скулптуре Мобијус,
у коју сам уградила идеју математичког куриозитета затворене,
бесконачне траке која нема ни почетка ни краја. Нема ни две
стране. Име је добила по немачком математичару Мобијусу који
ју је открио. И ту ми је помогло моје интересовање за математику
и физику.
Везу између моје верзије Мoбијуса и заштите човекове среди-
не нашла сам у логотипу који се користи широм света, у овом на-
шем модерном добу, као симбол за рециклажу. Тај лого симболи-
ше бесконачно кружење у природи, прелазак једног облика енер-
гије у други па, и буквално, саму траку прерађивања отпадних
материјала да би се искористили у друге сврхе.
Показала сам им две варијанте мог Мобијуса. Када сам завр-
шила образложење макета, заменик председника корпорације
“Минто” нашалио се:
“Лили, хоћете ли да пишете за нас промотивне материјале?”
Потом ми се обратио председник корпорације, који је био и
председник Комисије за израду скулптуре:
“Ми планирамо да завршимо у мају.“
Шокирам се:
“Ове године...?”
“Не, не! Следеће.“
Обе реакције важних људи у Жирију биле су ми наговештај
да су им се мој пројекат и образложење допали. Толико сам била
збуњена да сам кренула да пакујем своје макете.
Арт-дилер Грета скочи и пође према мени:
“Лили, али нисте нам показали макете урбаног намештаја за
двориште!”
А Драган опремио кутије за сваку макету клупа и столица,
засебно, са изнијансираним осећајем за прецизност и линију, и
осветлио их да би моја презентација била што професионалнија
и ефектнија. Онако збуњена, брже се извиним, подигнем кутије
на сто и отворим их. Они занемеше. Замолише ме да им оста-
вим макете столица и клупа. Коначно попакујем оне две макете
Мобијуса, а макете столица и клупа им оставим.
Президент каже:
“Обавестићемо Вас брзо шта смо одлучили.“
После мене је још један скулптор имао презентацију.
Сутрадан поподне звони телефон:
“Лили, то је то: Ваш Мобијус је одабран!”
Велики кавалири су били власници корпорације при откупу
скулптуре и урбаног намештаја за уређење дворишта између
својих небодера. Пренели су све послове на скулпторку око
израде скулптуре, столица и клупа од челика медицинског ква-
литета у најбољој фабрици за ту врсту пројеката у Торонту и то
добро платили. И ми данас, сви Торонћани, имамо то што имамо
– јединствену башту Мобијуса, као прибежиште од буке, јурњаве и
депресије, где читамо књигу, пијемо своју кафу или сок, купљене
ту, у Старбаксу, у северној кули, или се играмо са својом децом и
унучади и разговарамо са пријатељима.
На откривање овог монументалног споменика вапају Земља-
на за миром и чистином покорене и упропашћене природе дош-
ли су угледни гости, градоначелници, парламертарци, радио и те-
левизијски репортери и сниматељи, али не и српски, ни из српске
заједнице у Торонту, ни из матице. Част је припала двојезичном
српском часопису за књижевност и културу Људи говоре, који је
годину дана млађи од Мобијуса, да први казује на српском језику
причу о уметници Љиљани Оташевић, ауторки најлепше скул-
птуралне баште у Торону. Застали смо на раскрсници урнебес-
них путева и нашли стазу Добра и Лепоте, нашли мир Божји.
И данас, док пишемо ову причу о уметници, пијемо свој
капућино у овој рајској башти, на удобној, валовитој фотељи, оба-
везно с погледом на Мобијус, и друге таласасте фотеље и клупе, од
истог материјала и истом руком вајане, слушамo жуборење воде
из фонтане иза леђа и цвркутање и прелетање птица брезовим
небом изнад главе, захвалани смо Богу и нашој вајарки Љиљи
за овај мир и лепоту, склоњени из паклене буке најпрометнијих
прометница Торонта.


















Коментари