Ткањe циглом и металом скулпторке Оташевић

време, моје скулптуре представљају утврђења, зидове, барикаде и
границе које су биле често разлог за непотребно дељење и сукобе
међу људима.”
Препознао сам у овој дубоко проосећеној еманацији душу у-
метника који види оно што свакодневно сви гледамо, чак, и га-
зимо, али то не примећујемо. То су оне “двије, три цигле на путу”
песника поред којих је свакодневно пролазио старац, “а њега нема,
и нема га више”, а лије и даље “претролејска лампа / свјетлост
црвенкастожуту / на ... двије, три цигле на путу” (Добриша Це-
сарић, Балада из предграђа). Непоновљива и слика и ехо пролаз-
ности свега под капом небеском. Верујемо струјањима душе и
скулпторке и песника.

Поетика и техника
На почетку своје сликарско-скулпторске каријере Љиља Ота-
шевић радила је са металом (гвожђем, алуминијумом, бакром...).
Видели смо те њене радове у њеној гаражи-атељеу. Чудесан спој
снаге масе, стилизоване лепоте линија и облика и пуноће значења.
Увек су вишедимензионалне, иако је њихова ауторка студирала
сликарство.
– Та сликарска дводимензионалност, осећала сам, била ми је
недовољна. Стално сам тежила изласку у простор. И онда сам
почела да радим са металом. Дуго година сам била на пола пута:
између слике и скулптуре – зидане скулптуре изашле у простор.
Имала сам понеки стидљиви покушај ослобађања од дводимен-
зионалне подлоге папира, зида као баријере. То ме довело до ове
последње изложбе “Реконструкције” (у смислу поновне конструк-
ције нечега) у којој сам потпуно изашла у простор, ступила на
земљу у идејно-тематском смислу. Уједно ово ми је и најсубјектив-
нији рад до сада.
Помало делује парадоксално како је скулпторка дошла до
материјала (цигли) и реализације личних питања:
– Како се мој супруг Драган бави градњом нових кућа од сру-
шених старих, ми се, од почетка наше породичне заједнице, ме-
ђусобно укључујемо у посао једно другом. У рушењу и градњи
видимо реконструкцију у смислу поновне градње. Мој посао је да
визуелно осмислим унутрашњи простор тих срушених па поново
саграђених кућа. Драганов је посао да то све и сруши па изнова
сагради. Кроз тај посао улазим у старе куће пре него буду сруше-
не. Ту се реконструишу читави животи породица и људи који су
живели у тој кући. Неки још живе у некој њиховој новој кући, а
неки не. Препознајем зарезе на унутрашњем стубу или зиду како
је мерен раст њихове деце. Негде су записана и имена деце поред
линије њиховог раста. Пронађем неки запис, сличицу, играчку,
књигу... То ме врати у сећање на мој прошли живот у Србији. А
све су то моја лична питања. Враћају ме мом породичном стану,
мом расту и развићу, животима мојих бака и дека, родитеља... У
тим кућама срећем њихове личне предмете, заборављене, остав-
љене од људи који су некада ту живели. Сва атмосфера у једној
таквој кући одише енергијом неких прошлих живота... – са пу-
ним проосећањем прича и понавља вајарка Љиља.
Ауторкина прича помаже и нама да боље схватимо њене ин-
сталације изложене на овој најновијој изложби. Скулпторка је
узела циглу, као главни елеменат грађења, у дословном и у симбо-
личном смислу. Циглу користи и као медијум за своје скулптор-
ске идеје и њихове инсталације у својим радовима. Као визуелни
елементи, код многих људи цигла буди асоцијације на дом, на
простор у којем смо заштићени. Али, и поред оваквих интими-
стичких сазнања, скулпторка Оташевић нема носталгије. Иде она
напред за својом креацијом. Као и код сваког правог уметника,
снага њених емоција и мисли иде дубоко до реконструкције пер-
соналних осећања у имперсонална свију нас. Не враћа се она на
своје стварно, локално породично огњиште носталгичног еми-
гранта, него своја лична осећања и мисли имперсонизује до уни-
верзалних значења. Кроз рушење и поновно грађење туђих кућа,
кроз проосећање туђих живота, њихових обичаја, културе, не-
појамним метафизичким путевима саборности мисли и осећања,
посредством скулптуре као естетског предмета који својом кре-
ацијом гради, у коју сублимише и лична питања, наша скулпторка
досеже до универзалние идеје “угашеног огњишта”, али не запада
у вртлог носталгије, већ бергсоновски, сопственим “еланом ви-
талом”, трансформише топлину “угашеног дома” у нове облике
топлине и енергије живљења. Уметнички доживљај и израз ове
уметнице никада није статичан, него заљуљан савременом дина-
миком живота на оној њеној бесконачној траци Мобијуса.
Вођени разговором са ауторком инсталација изложених на
изложби “Re-contruct” и натписима поред њених мудрих зидова
продужавамо њихову причу. Јер, ови зидови од старе цигле заиста
причају. Тако ми директна референца прве инсталације на слику
Салвадора Далија Упорност сећања прича о вајаркином и нашем
одрастању. Као симбол протицања времена и пролазности свега,
Дарвил сат као да засврдлава то време и његово протицање у нашу
свест. Отуда му скулпторка даје кључно место у овој инсталацији
коју је далијевски насловила Упорност МОГ сећања, а ми проду-
жили упорношћу својих сећања на сопствено детињство. По томе
и препознајемо шта јесте, а шта није права уметност: остаје ли на
личном – није, а транспоновањем персоналног у инперсонално –
јесте. Сетимо се само песме Десанке Максимовић Стрепња. Тек
када је лична љубавна стрепња песникиње Максимовић постала
и стрепња свих њених читалаца, она је постала естетски, универ-
зални предмет – песма.
Другој инсталацији скулпторка је дала име Brick Weave, што на
српском значи ткање циглом. У њој је довела у везу ткање ћилима
и грађење облика циглом. Оба предмета (материјална облика) асо-
цирају на дом, у метафизичком смислу, а не у материјалном: дом
у меморији, дом у мислима и осећањима, а не на чврстој плочи
Маљена или заталасаним благим пољима Шумадије. Цигле је
распоредила у таласастом облику, при чему су површине, доби-