Радомир Батуран
Ткањe циглом и металом скулпторке Оташевић
- Африка, 2002. – Љиљана Оташевић
- Прстен , 2002. – Љиљана Оташевић
- Вир, 2002. – Љиљана Оташевић
- Увојито, 2004. – Љиљана Оташевић
- Црна рупа , 2004. – Љиљана Оташевић
- Клупа, 2007/2008. – Љиљана Оташевић
- Мобијус (поглед с преда), 2008. – Љиљана Оташевић
- Мобијус (поглед са стране), 2008. – Љиљана Оташевић
- Мобијус (поглед иза), 2008. – Љиљана Оташевић
- Вртлог, 2008. – Љиљана Оташевић
- Где ја почињем?, 2013. – Љиљана Оташевић
- Барикаде, 2013. – Љиљана Оташевић
- Африка, 2002. – Љиљана Оташевић
- Мобијус (поглед иза), 2008. – Љиљана Оташевић
- Мобијус (поглед са стране), 2008. – Љиљана Оташевић
- Мобијус (поглед с преда), 2008. – Љиљана Оташевић
- Барикаде, 2013. – Љиљана Оташевић
јене поређаним циглама, изгубиле грубост и асоцирају на мекоту
тканине. У ткању циглом вајарка Оташевић jе користила две
боје: црвену и жуту и тако је циглом исткала мотив са пиротског
ћилима.
Трећа инсталација је Бунар жеља, где је, комбиновањем цигле
и два огледала, произвела визуелни утисак дубине. Ова структу-
ра одише остваривањем животних жеља које увек имају и своју
цену. Увек се нечега одрекнемо да бисмо неку жељу остварили.
Барикаде су назив четврте инсталације Љиље Оташевић на
овој изложби. Свакако, она сугерише емотивне, менталне барика-
де, заштиту, било да смо их ми поставили или други људи. Могу
да нас штите, али и да нас коче и ограниче.
Пета инсталација Где ја почињем... бави се стањем перфекције
у најранијем детињству, па и у пренаталном животу. Њено зидање
и својим обликом асоцира на заштићени простор мајчине утробе.
Нешто од ових осећаја уткано је и у грандиозни Мобиjус у
башти кула јужно од раскрснице Јанг и Еглинтон у ширем центру
Торонта.
Зидамо причу о уметници
Сутрадан сам опет посетио изложбу Re-construct Љиљане Оташе-
вић у Канадском скулпторском центру у Торонту. Овога пута
сам дошао са вајаром Родићем и његовом супругом да у размени
мишљења проверим своје утиске са синоћњег отварања изложбе.
Вајар и писац су се споразумели и ево пишемо причу о уметници
Оташевић за наш часопис Људи говоре.
Никакав професионални интерес, још мање рекламни разлог,
није могао одвојити ову скулпторку Љиљу од планиране попод-
невне шетње чувеном плажом у Торонту са својим супругом Дра-
ганом и кћерком Филипом. Са Родићима сам отишао на супрот-
ну страну – да видимо њену скулптуру Мобиjус код раскрснице
Јанг-Еглинтон. И нашли смо је: између два велелепна стамбена
небодера – торња, склоњена за један блок јужно од прометне рас-
крснице Јанг-Еглинтон, а северно од Улице Судан. Смештена у
чаробном паркићу - домаћинском дворишту – са четири-пет до-
минантних детаља: фонтана, скулптура Мобиjус, скулптурални
сет клупа и фотеља (све од челика мединицинског квалитета као
и скулптура), сет огромних саксија са брезама у њима. А све ово,
истовремено, дискретно, интимистички озасебљено и повезано
ниским каменим зидићима. И све то одозго обједињује складан,
прозрачан вењ, који закриљује парк са страна једног и другог тор-
ња својим стилизованим металним конструкцијама, а скулптуру
правоугаони рам који повезује северну и јужну кулу па још више
истиче прекрасну скуптуру Мобијус, која се раскошно пресијава
на одсјају јулског сунца док се, у подножју његове бесконачне
траке, мобијусно увијају дечја тела, чије се главице час појаве из
доњег лука траке па зачас нестану у чудесној игри њихове недо-
кучиве маште. Све троје стојимо зачарани овом комплексном
инсталацијом која живи пуним животом, одвојена од уметника
који ју је створио. Остварена је тек у простору: креацијом људских
руку, одсјајима сунца, трептајима и лелујима сенки по луковима
и прозорима кула, растом и развићем бреза и динамиком дечје
игре, на једној, а водоскока, на другој страни ове рајске баште.
Родићи су отишли у свој Оквил, пребогат парковима. Позвао
сам своју супругу Драгану, чија је канцеларија недалеко од ове
раскрснице, да и она осети ову лепоту и мир. Док сам је чекао на
челичној, врло удобној Љиљиној фотељи, полузатворених очију,
испијајући капућино, посматрао сам обрисе божански залучене
бесконачне траке и лелује и трепете светлости на њој и њихове
одблеске по луковима и прозорима северне куле; двоје црначке
дечице што су се непрестано обртала у завијеним полукруговима
приземних сфера ове величанствене скулптуре, као у мајчиној
утроби. Динамика исконског раста и развића непојамно је влада-
ла и скулптуром, и децом, и овим посматрачем тада.
Оживеше сећања... Морам их саопштити скулпторки Оташе-
вић. Зовем је телефоном и усхићено јој говорим:
– Сетио сам се када сам видео Вашу скулптуру на Јангу и
Еглинтону! Пре 2-3 године договорио сам се са неким песницима,
који живе овде, да се нађемо у Старбаксу у приземљу ове северне
куле. Они су дошли и дигли ме “из ове индустријске кафеџинице”
да ме воде у “Fresh on Eglinton да гледамо дуге ногаре”, како су се
изразили. Они су ту домаћи па нисам хтео да закерам. Када смо
изашли из Старбакса и кренули према Улици Судан, где сам био
паркирао ауто, застао сам пред фонтаном између две куле коју
сам само приметио при доласку док сам био концентрисан на
натпис Старбакса, где смо договорили састанак. Сада сам зако-
рачио ближе и само назрео обрисе Мобијуса и необичних метал-
них столица и клупа. Пјевуни су ме буквално ухватили под руке и
одвукли према Судану шеретски се смејући: “Заборавићеш ти ову
индустрију кад видиш дјевојчице са обнаженим дугим ногама”.
Желео сам ту да попијем свој капућино, али су ме однели.
– Интересантно... Свега сте се сетили.
– Свега захваљујући “your structures that evoke memories”/
“Вашим структурама које евоцирају успомене”. Долазим сутра у
галерију да правимо интервју. У колико сати можете бити тамо?
– Боље је дођите сутра код мене кући у 11 да видите и остале
моје скулптуре када одведем Филипу у забавиште. Мирније је. Ја
сам ту близу те скулптуре коју гледате. Јавите ми се телефоном
када стигнете па ћу вам објаснити где је наша кућа.
– Договорено. Долазим.
И застали смо пред сваком зидном скуптуром у њеној гаражи-
атељеу да бисмо изаткали ову причу о уметнику. Сетио сам се оне
Дидроове изреке да је Венера и на ђубришту лепа. Заиста неверо-
ватни облици лепоте транспонованих метала у естетске предмете.
Лако сам одабрао једну Упетљану за Редакцију часописа коју нам
је скулпторка Оташевић од срца поклонила. А онда смо остали


















Коментари