Ткањe циглом и металом скулпторке Оташевић

Упознавање и препознавање
– Јесте ли видели моју скулптуру међу торњевима на рас-
крсници
Јанг – Еглинтон?
– Јесам...
– Онај мобијус, бескрајну траку, и читав сет столица и клупа
око ње?
– Видео сам... - као кроз измаглицу, у сећању ми провирују
контуре свега тога да ми се чини да не лажем.
– А када сте их видели? – упорна је вајарка.
– Не знам... Али сам их видео...
Овако је започело моје познанство са вајарком Љиљаном Ота-
шевић, у галерији Канадског скулпторског центра, на њеној из-
ложби ликовних инсталација
“Re-construct”. Ни скулпторка ни уредник часописа Људи
говоре (чији примерак јој је овом приликом поклонио) нису били
сигурни да је он ту њену скулптуру, на једном од нових центара
Торонта, стварно и видео.
А на изложби “Реконструисање” (поновно грађење) таласају
се зидови од цигле, у пет инсталација: Persistence of My Memory
with Darwil Watches/Упорност мог сећања са Дарвил сатовима,
Brick Weave/Ткање циглом, Wishing Well/Бунар жеља (уз леви
део галерије који је у нивоу улаза), Barricades/Барикаде и Where
I begin/Где ја почињем (на уздигнутом делу уздуж подељене га-
лерије у два нивоа, на који се стиже топлим дрвеним степеница-
ма). А унутар зидова прве инсталације четири сата марке “Дар-
вил”, пожутелe фотографијe, транзистор, ђачка књижица, возач-
ка дозвола... Из ње сам сазнао да је Љиља дошла из Обреновца.
На зиду галереије, иза овог мудрог вајаркиног зида, читам и пре-
водим енглески натпис на српски:
“Дарвил сат. Опскурни швајцарски бренд, првенствено познат
на Балкану и у Источној Европи. Био је то врло популарни симбол
доброг живота за сваког запосленог човека у Социјалистичкој
Југославији 60-их и 70-их годнина прошлог века. Често је био
поклањан за дугогодишњу оданост предузећу или установи, или
као компанијски поклон при одласку у пензију.“
Поред заталасаног зида од црвених и жутих цигала, с насло-
вом Ткање циглом, пише:
“Игра речи упућује на ткање слојевима цигли. Ова скулптурал-
на реконструкција повезује две ствари: често асоциране терми-
не кућа – цигла и традиционално ткање ћилима. У овом ткању
циглом неке су од шара које налазимо на пиротском ћилиму у
Србији.”
И, на крају, у ћошку овог нижег нивоа галерије, озидан је
старим циглама Бунар жеља, поред кога стоји натпис:
“Бунар жеља је термин узет у европском фолклору да опише
бунар, за који се мисли да ће бити испуњена свака изговорена
жеља над њим. Емиграција, као и бунар жељa, може донети наду,
отворити нова врата где је све могуће – свака жеља може постати
истина. Само, као и у старом фолклору, испуњење те жеље најчеш-
ће је у пару са жртвовањем нечега драгог што човек поседује.”
На десном, уздигнутом нивоу галерије, као на палуби брода,
на коју излазимо степеништем, уздижу се Барикаде, озидане ис-
том, већ употребљаваном циглом, на којој се беласа остатак о-
чишћеног слоја малтера. Са натписа преводимо:
“Било да их ми градимо, или су оне постављене од других –
постоји увек нека врста барикаде. Физичке, менталне, или емоци-
оналне барикаде могу бити заштитни елемент; али у исто време
могу нас још подсећати и на наше рањивости и ограничења – на-
зиране или реалне.”
И поред последње инсталације, циглама озидане мајчине ут-
робе, са називом Где ја почињем..., која би требало да буде прва,
пише:
“... представља сећање на детињство и унутрашњи мир и не-
виност – варљив осећај припадности који је некада постојао. Осе-
ћање мира приликом посете месту рођења, или када видимо
предмете или осетимо мирисе који су урезани у сећање.”
Именовали бисмо све ове инсталације скулпторке Оташевић
насловом: Цигле које причају. И сама скулпторка на отварању
своје изложбе 18. јула 2013. у Канадском центру скулптора у То-
ронту потврди нам наша трагања:
“У моме новом скулпторском грађењу истражујем однос из-
међу старог и новог у непрестаном циклусу промена. Узимам упо-
требљаване цигле из срушених старих кућа у Торонту да сагра-
дим структуру која евоцира сећања. Једном су оне биле куће које
су суштински део људских живота. Унутар зидова – смех, вапаји,
или шапат можете чути. Сад – срушене – оне су безоблични ехо
прошлости.
Моје стварање употребљеним циглама представља осећај из-
губљене земље – тла под ногама, тако присутан у људима који су
изгубили своје домове у непредвиђеним околностима; или су, на
један или други начин, били принуђени да напусте своје куће у
потрази за бољим животом. На личном плану, цигле симболизују
сигурност, интимни простор, кућу детињства, и осећај припад-
ности који сви ми, који смо напустили кућу-земљу, покушавамо
да поново створимо ма где да смо у свету.
У мојим скулпторским инсталацијама покушавам да рекон-
струишем (поново створим) та интимна, лична осећања. У исто