Ткањe циглом и металом скулпторке Оташевић

у разговору, на сеновитој тераси, до 4 поподне. Нисмо ткали ову
причу цигалама или металима и сувише стварних у њеним ре-
конструисаним инсталацијама и скулптуралним сликама, него
метафизичким сусретом и међусобним препознавањем сложе-
них комуниковних знакова уметности у душама скулптора и
књижевника.
Преци скулпторке Љиљане Оташевић су, по очевој линији,
Срби од Бијелог Поља, а по мајчиној линији, избеглице Немци из
Панчева. Сиромашне Васојевиће и избегличке Немце саставила је
Југословенска железница, у којој је радио вајаркин деда и бежанија
Шваба из Баната у Шумадију пред мађарском рацијом у почет-
ном пиру фашиста у Другог светског рата. Нису се Дотермани, на
крају рата, повукли са Немцима у Европу, него су се станили међу
обреновачким баштованима. И родили су вајарку која је морала у
новијим временима у бежанију у Канаду да гради монументалне
скулптуре по раскрсницама далеког Торонта, а не по трговима
оближњег Београда – тамо где она почиње. Само 11 месеци пре
него ће напустити породични стан, Љиљана Оташевић ће скло-
пити брак са Драганом Гавриловићем, избеглим са Косова, тамо
где смо сви почели. И на започетим темељима сопствене породи-
це, у Обреновцу, одлучиће се за њихову сеобу у Канаду. Има сеоба
– краја нема, и за Црњанског и за његове и наше Србе па и за нас у
расејању. Нема ни за Оташевиће и Гавриловиће, брачни пар злат-
них руку и још златнијих душа. Љиља је успепешна скулпторка
у Друштву скулптора Канаде, чије скулптуре већ красе тргове
Торонта, а Драган успешан градитељ кућа по којима би могао
добити и своју улицу у Торонту. Они све раде заједно: Љиља сво-
јим ентеријерима и скулпторским инсталацијама даје душу кућа-
ма које Драган гради, а Драган помаже Љиљи око техничког реа-
лизовања и опремања скулптура. Саградили су и своју породич-
ну кућу у Улици Судан, у којој је започела и ова прича, али и мно-
го важнија, њихова суштаствена реконструкција сопствених
живота у потомству – у двогодишњем анђелчићу Филипи која
овде почиње.
Све своје школе Љиља је завршила у својој Србији: основну
и “шуварицу усмерења за културу и информисање” у Обреновцу,
а средњу школу индустријског обликовања и Ликовну академију
у Београду. Дипломирала је на сликарском одсеку, у класи проф.
Зорана Павловића, 1992. Запослила се у великој београдској фир-
ми БМГ (Београдско машинско графичко) и радила као графич-
ки дизајнер све до исељења у Канаду. У Торонту је радила као арт
директор, такође, у познатој фирми “Omega Digital Data Inc”. Сада
ради као самосталан уметник, припомаже у фирми свог супруга
и подиже њихову кћеркицу.
Пресудан догађај да се Љиљана Оташевић определи за ликов-
ну уметност десио се у петом разреду основне школе. Разболео
јој се разредни старешина па је дошао Јаков Ђуричић, наставник
ликовног, да га замени.
– И сама сам била наклоњена цртању. Одведу ме родитељи на
излет на Маљен да се наиграм у чистој природи, а ја само цртам.
А онда дође наставник ликовног за разредног старешину и у
старту ме препозна. Стално ми је причао о сликарству, графици...
Причао је и мојој мајци да треба да студирам уметност. Слао је
моје радове на све конкурсе за децу и добијала сам неке награде.
Још тада сам одлучила да студирам сликарство. Поред ликовног,
у свим предметима сам била одлична. Могла сам да студирам
шта сам хтела. Са истом страшћу са којој сам цртала и сликала
учила сам све из физике, посебно касније из квантне физике. Те
две љубави спојила сам касније у свом професионалном бављењу
скулптуром и скулптурним инсталацијама.

Од обијања прагова галерија до Мобијуса
Не двоуми се скулпторка Оташевић ни када је питамо за нај-
значајнији догађај у њеној скулпторској каријери:
– Свакако то је моја прва самостална изложба у Торонту. Прет-
ходно сам излагала на групним изложбама у галерији Del Bello.
Ту сам се упознала и са нашим галеристом Бранком Миоковићем.
Он ме саветовао да пођем од врата до врата галерија са својим
“порт-фолијом”. Послушам га. У мом “порт-фолију” били су све
сами скулптурални рељефи и скулптуралне слике... Не знам ко-
лико прагова галерија сам прекорачила и враћала се готово обес-
храбрена. Господин Миоковић ми је рекао за Џошуу Бурстона
који, у својој Burston Gallery, отвара изложбу 8. августа 2002.
Одем, с Драганом, на отварање те изложбе, нормално са неизо-
ставним “порт-фолијом”. У оној гужви Џошуа ми само каже:
“Дођите сутра у подне”. Појавим се сутра тачно у подне. Погледа
он мој “порт-фолио” и каже: “Свиђа ми се. Чућемо се да се дого-
воримо за термин”. Зивкам га 2-3 месеца за тај срећни термин и
добијем га 13. марта 2003. – дан после убиства Зорана Ђинђића.
На отварање моје изложбе дошло је стотинак наших и Канађана
и остављено исто толико коментара у књизи утисака. Потпуно
сам била задовољна – присећа се вајарка Љиља своје прве излож-
бе у Канади.
Сликарка Оташевић дан отварања своје изложбе повезује са
емоцијама у меморији поводом убиства премијера Србије, Зорана
Ђинћића. Астролози би ово успешно отварање изложбе повезали
са срећним распоредом звезда, атеисти са Даном Жена, а право-
славци са преподобним Василијем Исповедником, хедонисти –
и Срби и Канађани – са добрим вином и закустом на отварању.
Сви корачамо својим кораком мање или више успешним. Вајарка
Љиља, сигурно, иде за својом креацијом. На изложби је упознала
доста људи из света ликовне уметности у Торонту. Међу њима и
Џуди Јанг, председницу Удружења скулптора Канаде, чији члан
и она постаје те године. Џуди је упознаје са “арт дилером” Гретом
Вален која је радила са великим корпорацијама. Тако Љиља до-
лази до свог првог великог клијента Минто-корпорације која је