Жигосана истина

“Ћерка курмијског газде и један безобразан чамарски син! Ба-
цио фрајер око на њу. Каква дрскост! Зар он да мува ту девојку!?”
Тако су негодовали младићи сеоских газди из касте курми. Били
су то они исти младићи из Махавирове бубњарске групе, који су са
њим заједно радили као службеници у складишту угља, и били су,
бар на речима, његови другови. Али какве шансе има другарство
у односу на касту? Курми су из Шиваџијевог племена, шиваџијски
курми, кшатрије, потомци властеле, краљева. И сардар Пател је
био из касте курмија. “Која је онда то дрскост једног момка из
ниске касте да се заљуби у девоју из касте курмија?” У селу је све
врело. Складиште угља је било извор добрих зарада, и то посеб-
но за припаднике курмијске касте. Многи од њих су радили по
канцеларијама, други опет као шефови на складишту. Курмији
су радили четири дана у недељи, а онда су понеки имали и спо-
редну зараду као превозници или су подмићивањем узимали и
тешке послове, који су били намењени равидасовцима. Понекад
су насилно отимали смене, не само равидасовцима, већ и превоз-
ницима. Неки су од зараде куповали камионе и тако помоћу њих
зарађивали. Имали су доста новца и моћи. Када је на локалним
изборима победио представник из курмијске касте, настао је
прави јавашлук. Могли су да раде шта хоће, да чине преступе, да
лажу и да варају, и нико их у томе није спречавао. Инспектор по-
лиције је такође из те касте. Ко им је шта могао?
“Како су само безобразни! Нас има четрсто кућа, а они имају
такву храброст, мада их је само десет породица! Чим је овај смрад
добио посао у складишту и од зараде направио кућицу, одмах је
дигао нос. Положио је матуру са добром оценом и сада мисли да
је најпаметнији. За њега смо ми сви глупаци. Постао је велики
фрајер! Има бубњарску групу, па шта? И ми са њим заједно удара-
мо бубњеве. Е, ако је тако, онда ћемо ми том Маџнуну сада при-
редити весеље.” Тако су говорили сеоски младићи.
О свему томе су сазнали и стари. Они су позвали господина
Будхана, оца девојке, прво су га изгрдили, па онда посаветова-
ли: “Зар хоћеш да удаш ћерку за чамара? Желиш ли да останеш у
селу или не? Нађи јој младожењу како знаш и умеш и удај је пре
него што прође десет дана. Ако се то не деси, од нас можеш да
очекујеш све најгоре. Ти брукаш име и част нашег рода и брат-
ства. Ако ти је пријатељ, нека и даље то остане, али рођак не
може да ти буде. Није он за тебе. Немој више да пушташ Малти
да излази из куће. Ако их још једном видимо заједно, живе ћемо
их у земљу закопати.”
Будхан је мољакао: “Како да за тако кратко време нађем
младожењу, брате! Па и Дхокаров син је добар момак. Ко још
гледа на касту у данашње време! Ја за свадбу немам пара. Данас
сви ови млади што раде у складишту угља, траже у мираз мото-
цикл и телевизор. Одакле да нађем толике паре? Нико од вас није
спреман да узме нашу девојку. Ја још немам ни покривену кућу.
Како сада одједном да нађем та средства?”
“Ништа ти ми ту не знамо. Позајми негде, продај њиву, али
девојци мораш да нађеш момка из своје касте и да је удаш. Ако
не нађеш момка, онда јој нађи удовца или макар неко дете. Тамо у
планинским селима траже мањи мираз, тамо је удај.”
“Не! Како да удам своју лепу ћерку за некога из џунгле или за
некога ко јој није пар? Како то може да буде? Моја ћерка је поред
тога и образована. Неће поднети ту неправду.” Будхан се распла-
као. Нико није хтео ни да га чује. Онда је кренуо са сином да јој
тражи младожењу. Малти је било неких 16-17 година. Нашли су
дечака од десетак година, и то неког слабуњавог и болешљивог.
Било јој је забрањено да излази из куће. Махавир је живео у су-
седној кући, али шта вреди. Сваки сусрет им је био забрањен.
Увече је требало да по њу дођу просци. Због тога је била јако
узбуђена. Знала је да отац и брат воле Махавира, али из страха од
братства и касте нису се усудили да се супротставе. Шта је могла
да ради? И отац је био уплашен. Четири дана није ишао на посао.
Узео је десет дана одмора, а четири су већ прошла. “Увече теба да
дођу просци, младожењина породица. Биће јареће печење и си-
гурно ће ме испросити. А шта онда? Шта ће онда бити са мном?
Да се удам за дете?” Размишљајући тако, расплакала се. И мајка је
у себи плакала, али шта је могла да учини?
“Стари би наш брак некако прихватили. У најгорем случају
би нас одавде протерали! Али млади то не би поднели. Они се
понашају као да су раџпути или брахмани. Тако се понашају и
траже велики мираз. Али ко још данас пази на касту? Какве ли то
школе имају сви ови млади? Код обрзованих би кастинство треба-
ло да изгуби сваки значај, а овде се дешава супротно. Учитељица
је у школи говорила да су све касте једнаке. Ипак нас све ови
раџпути сматрају за ниске касте. Не дај боже да неки курми само
погледа неку њихову девојку и изрази жењу да се ожени њом!
Против њих ови људи неће да се боре, само нижима од себе терају
страх у кости.” Тако је Малти сама са собом расправљала, те је
одлучила да не чека већ да побегне од куће пре него што дођу
просци. Ако треба да се уда, удаће се за Махавира.
Увече се јело јареће печење и пила ракија. Сви су се понапијали.
У то време је неприметно отишла код Махавира. Ушла је право у
његову собу. Држећи је за руку, он је одвраћао: “Иди одавде,
Малти, наш брак није могућ. Не могу да се оженим тобом. Ја сам
из ниске касте. Хоћеш да уништиш своју будућност и да мене
увалиш у неприлике? Иди, не задржавај се овде.”
Пребацивала му је: “Тако брзо си се уплашио. Ти који си ми
за време светковине у храму богиње Дурге обећао брак! Тога се не
сећаш, је ли? Знаш ли шта си ми рекао: Ја ћу да умрем, али нећу да
те оставим. Зар је све то лаж? Видиш, ја сам женско па сам дошла
по тебе. Отишла сам од куће. Сада ме укради. Побегни са мном.
Нећу да се удам за оно дете. Ако не пристанеш да побегнемо за-
једно, ја ћу да се обесим.”
После дужег објашњавања, када никако није хтела да попу-
сти, Махавир је победио свој кукавичлук и већ је био спреман за
бег и по цену да га убију: “Добро, Малти, сутра у десет изађи из
куће под неким изговором. Наћи ћемо се на ћошку код Чарахија.
Отуда ћемо камионом до Раџараппе где живи моја тетка. Тамо
ћемо се венчати. Са мном ће бити и моји другови.”
Следећег дана, у десет сати, под изговором да иде код друга-
рице, изашла је, те су се тако састали и више се нису раздвајали.
Када се до вечери Малти није вратила кући, по селу се већ ша-
путало о томе. Укућани су се распитивали да ли ју је неко видео
са Махавиром. Кад се сазнало да се ни Махавир није вратио, нико
више није сумњао, свима у селу је постало јасно да су њих двоје
побегли заједно. Заседао је и и сеоски суд – пањчајат. Млади су
смиривали старе речима: “Ви седите ту мирно и само посматрајте.
Ми ћемо све средити. Ви сте већ стари и не разумете више шта су
то част и достојанство.” Почели су да се окупљају са тољагама у
рукама. У њиховом селу је било четири стотине домова курмија,
десет домова равидасоваца и двадесет и пет туријских кућа.
Целу Дхокарову породицу одвели су од куће и свезали. Чак и
његову осмогодишњу ћеркицу су везали за стуб испред колибе.
Господина Будхана са породицом су исто тако одвели од куће.
Свуда около, тихо су седели људи под светлима петролејки. У
средини скупштине је горела ватра. Светлуцали су пламенови
ватре заједно са беоњачама закрвављених очију четири стотине
курмијаца. Равидасовце си могао познати по тужним погледима.
Виделе су им се само беоњаче.
“Побијмо ове псе! А Дхокарову девојчицу узмите и сви је си-
лујте! Онда ће тај идиот да схвати шта значи част нечије ћерке.”
“Господине, ми ништа не знамо. Ја и Будхан смо се баш сада
заједно вратили из смене,” почео је молећиво Дхокар.
“Лажеш, идиоте! Ти си сковао план и дозволио да ово двоје по-
бегну. Доведи их обоје, иначе ћемо те живог укопати.” Говорили
су сви углас.
“Знаш шта, обојица донесите по пет хиљада рупија и по једну
врећу пиринча и грашка. Овде ће се кувати каша кхичри и ми ће-
мо дежурати и дању и ноћу. Изнајмићете ауто и наш човек ће ићи
са вама да тражи Малти и Махавира. Док их не доведете, твоја
породица ће овде бити везана. Само ти, Дхокаре, иди са њима
и пази где шта причаш. Врати се са њима, али ако негде некоме
нешто зуцнеш, пред полицијом или пред сеоским старешина-
ма, побићемо целу твоју породицу, а шта ће се десити са овом
девојчицом, тога ћеш да се сећаш и после седам живота.” То рече
газда Арџун, показујући према девојчици покретом руке безоб-
разну радњу.
Равидасовац Дхокар се престравио. Није му било спаса. Код
зеленаша је дао у залог краву и свињу да би могао да им донесе
пет хиљада рупија те врећу пиринча и грашка. Истом казном је
кажњен и Будхан. Како да се посвађају са својим братством и кас-
том? То је важило и за Будхана и за Дхокара.
Полицајац Расул је становао у истом селу па су и њега ту све-
зали заједно са Дхокаровом породицом, да не може да оде да