Жигосана истина

и ногама, све док није испустио душу. Још једном се обистинила
прича о оном ‘зар и ти сине, Бруте’, али овога пута то је било у
Хендегархи. А каква је разлика између старог Рима и Хендегархе?
Каква је разлика између императора и грађанина другог реда?
Свуда се налазе људи склони лукавствима, преварама, подвалама
и дивљаштву. Брут може бити како међу царевима, тако и међу
сељацима. Данас је то био Накул. Махавир сигурно није ни читао
ту трагедују1), а вероватно никада није ни чуо за њу. Знао је само
да се друг не сме изневерити и ништа више. Данас се догодило
управо то да је Брут постао тај Накул.
Дхокар је говорио ридајући: “Оставите га, немојте да га уби-
јете, господине!” Махавирово лице није могло да се позна. Ње-
гове усне, које су свирале у бамбусову фрулу, оне које су обликова-
ле мелодију, сада су биле као нека подерана крпа. Његове очи,
које су некада плесале заједно са његовим прстима док је ударао у
бубањ, губиле су се негде међу крвавим ткивом лица. Само руке
и ноге, које су биле свезане за стубове, повремено су поскакивале
од последњих трзаја. Те руке су некада држале бамбусову фрулу
и носиле бубањ. Ко би овде смео да приговара? Ко би смео да се
одупре?
Сва истина је била сада у комадима меса који су висили на
његовом телу. То је све што је остало од те погажене истине.
Полицајац није смео ништа да каже. Властити живот му је
био дражи.
Ни Дхокар није више ништа рекао. Знао је да нема куда, већ да
мора и даље да живи у селу међу својим суседима.
Ни Будхан није говорио. Знао је да има још једну ћерку за удају.
Ко би се њоме оженио ако би се супротставио својим мештанима?
Говорили су само они који су извршили убиство. Њихов говор
је личио на завијање вукова!
Махавиров леш је остао да лежи на том месту целу ноћ. Сву
ноћ слављена је победа. Јео се кхичри и пила се ракија. Онда су
донели и чоле – печено зрневље наута. Хероји у том друштву су
били они који су каменовали Махавира. Јуначки ратник је лико-
вао и поносио се тиме што је убио ненаоружаног човека, и још га
онако свезаног унаказио. Веровали су да су сачували своју част,
част жене и част целог друштва! А каква је то част и достојанство
жена које су им поклонили њихови мушкарци у замену за дожи-
вотно ропство. Љубавник курмијске кћери је усмрћен. Били су
задовољни. И жене су биле задовољне, јер су добро чуване као
овце или козе у тору, чију ограду ниједна не може да поломи и да
напусти стадо. Газда их чува и храни унутар те ограде. Зар је то
мало за њих?
Малтина мајка је била страшно уплашена, али није смела
да плаче наглас. Гласно је кукала само Махавирова мајка. Није
имала више шта да изгуби те се није бојала да плаче. Дхокар је
трпео. Његова судбина је била да трпи и да ћути. То је наследио од
својих предака и од њих је то вековима учио!
“Господине, дозволите ми да макар мртво тело свога сина од-
несем кући”; мољакао је он целу ноћ. Ућуткали су га батинама и
отерали.
Ујутро су му рекли да ипак може да сахрани Махавира.
“Дозволи, господине, да донесем макар кафан.”
Да, кафан је потребан. Па и он је хиндуиста. Обичаји траба да
се испоштују” – рекао је сарпањч.
“Сада када сте га убили, да бар после смрти испоштујете оби-
чаје!” Док је молио, Дхокар је бризнуо у плач. Брана која је задржа-
вала у њему сав тај ужас, као да се проломила и бујица суза је по-
текла.
Опет је заседао пањчајат. Шта се ту могло. У међувремену је
туријац Манку из туријске махале тихо саопштио Дхокару:
“Пријави се полицији, Дхокаре, иначе ћемо да те пријавимо ми да
си сам убио свог сина Махавира.”
Шта је сада могао да ради Дхокар? Ако послуша курмије, чека
га смрт вешањем. Ако послуша туријце, опет смрт!
“У реду, ако треба да умрем, да умрем бар пошто похватају
убице мог сина.” Тако је тешио Дхокар сам себе. Пањчајат му је
дозволио да иде по кафан. С њим су према варошици Џарби кре-
нула још петорица. Како су изашли из села, почели су да трче. Био
је топао дан. Дувао је врућ ветар. Јурећи тако преко шуме, стигли
су у полицијску станицу. Путем је Дхокар од умора пао у несвест.
Његови пратиоци нису имали времена да му помогну.
Одмах су отишли на полицију. Шеф полицијске станице је био
хариџан. Он је одједном устао и пришао им је. Није губио време
са бележењем њихових изјава. Одмах је кренуо са њима.
Тамо у згради пањчајата је лежао леш Махавира. На окупу је
било цело село. Малти су заједно са родитељима и братом одвели
у суседно село. Сви су седели око Махавировог леша. Син и жена
Дхокара равидасовца, а и она девојчица, Махавирова сестра, сви
су били ту.
“Полиција, полиција!” Чуо се жамор. Људи су са свих страна
опколили полицајце. Жене су шефу станице чак отеле пушку.
На крају крајева, биле су то жене из села у коме је било њихових
четрсто домова. И поред оваквог дочека, полицајац није употре-
био пушку. Знао је да ће, ако пуца, Махавирово убиство бити по-
тиснуто у позадину догађаја, те да ће после пуцања на сељане у
затвору заглавити један шеф полиције хариџанског порекла.
Онда Махавировог убицу никад неће наћи. Неколико људи је кре-
нуло секирама на шефа станице, али он је избегао ударац. Од
секире је на клупи остао траг дубок скоро четири прста. Сада је
шеф полицијске станице забранио да се леш помера, те је о том
догађају послао телеграфски извештај помоћнику инспектора у
Хазарибагу и истовремено је од њега тражио испомоћ. Они који
су случај пријавили, нису смели да се појаве заједно са полицијом,
већ су дошли касније и донели кафан. Били су свесни да ће и после
свега морати да живе у том селу. Полиција не може увек да дође да
заштити. Елем, шеф полиције је известио помоћника инспектора.
Четвртог дана после Махавирове смрти, објавњена је вест да су
курмијци каменовали једног младића из касте чамара, оптужив-
ши га за брак склопљен из љубави са девојком из њихове касте.
У ствари, трећег дана заједно са новинарима, међу онима који
су дошли у Хендегарху, ја сам била прво страно лице, равидасов-
ски младићи, као и Махавиров брат и стриц, дали су изјаве пред
свима нама. До тог дана се Дхокар није појављивао, нити је ико
био оптужен или приведен.
Кастинска гордост је угушила људскост. Пошто је Дхокар не-
стао, људи су кренули да га траже. Нашли су га у шуми те су га
довели кући. Махавир је већ био сахрањен. Узалуд га је овај тра-
жио. Тражио је и снаху Малти. У селу се говорило да је у Дхокара
ушао дух његовог сина. Зато више није одлазио на посао. Сваке
вечери, тачно у осам, одлазио би од куће и пролазио поред зграде
пањчајата, све непрестано говорећи сам са собом о томе што се те
кобне ноћи десило. Током целе ноћи се чуло дозивање: Махаави-
ре, Мааалтиии! Чули су се и свирка бамбусове свирале и бубањ.
Курмијске жене су проклињале и Дхокара и полицију и владу
и Малти и Махавира. Курмијски мушкарци су од беса псовали
оне са црвеном заставом, а посебно мене, пошто сам управо ја тај
случај изнела на видело и постала заслужна што је из њиховог
села отишло у затвор 45 људи.
Равидасовске жене су рониле сузе. Туријски, ганџхуски и ади-
васиовски младићи су се љутили због кукавичлука равидасова-
ца.: “Шта раде ти људи? Има их само десет породица међу четири
стотине. Како смеју да се супротстављају?” Неки су се мирили са
судбином, док су неки говорили: “Ми треба да се боримо ује-
дињени.” Тако су у мислима планирали своје подвиге. Старији су
говорили: “Ма пустите то, шта је било, било је. Ипак међу њима
треба да живимо. Ми смо ниског порекла. Они нам ипак дају
посао.” Неки далити из других касти су хтели да буду неутрални:
“Зар ми дусадхи и гањџху да се боримо за друге касте?” Ту је неки
младић одговорио: “Зар они не вређају достојанство наших жена,
сестара и ћерки? Ако се сутра окоме право на нас, ко ће да нам по-
могне? Не треба тако да размишљамо, већ сви далити треба да се
уједине и да направе свој пањчајат.” Стари дусадхи и гањџхујци
су постиђено оборили погледе.
Сваки дан су ковали нове планове и поништавали их. Били су
пуни разних досетки и лукавстава, препричавали су нове вести
и смишљали тактике. Нешто од тога се остваривало, а нешто је
остајало само у мислима.

***
Када сам данас из устију Дхокара опет чула причу о Махавиру
и Малти, узнемирила сам се. Дхокар не само да је све то гледао,
већ је доживео на својој кожи. Сваки ударац каменом којим су
убијали Махавира као да није унаказивао само Махавирово ли-
____________________
1) Писац мисли на Шекспирову трагедију “Јулије Цезар”