Жигосана истина

пријави случај. Најзад, све то се дешава због дрскости десет по-
родица, у селу где живи четрсто кућа курмија.
Будхану су наредили исто то: “Цела твоја породица нека
остане овде! Нико не сме да се помери с места.” Старији честити
људи из села, стајали су и тужно посматрали ову неправду. Би-
ли су као стари Бхишма. Нису смели ни да проговоре. Сви они
зависе од младих, јер ови зарађују и хране их. Ни старешина се-
оског пањчајата није ништа смео да каже. Старешина братства је
седео као заливен. Мислио је у себи: “Ако проговорим, питање је
да ли ћу после остати на овом положају.” Увече је камион са 13-14
људи кренуо у потеру за Малти и Махавиром, али су се следећег
дана предвече вратили празних руку. Нису их нашли.
Кад је пао мрак, опет су сви били на окупу. “Докле ћете да се
возате, ви одвратни лажови? Ви сви знате где се сакрило то двоје.
Ако не кажете, ову твоју девојчицу ћемо сви редом да је...”
Дхокар заиста није знао где се налази млади пар. Махавиров
млађи брат, који је ту исто био свезан, знао је где отприлике могу
да буду. Ћутао је из страха да ако их нађу, живе их неће оставити.
Али кад је видео да ће цела породица страдати, уколико ово двоје
не дође, устао је: “И ја ћу да идем да их тржим, и било где да се
налазе, довешћу их. Пустите моју сестру и мајку. Немојте да ми
бијете оца.”
“Чујете ли ово, мали се распричао! Ови све знају. Баш они су
им омогућили да побегну. У реду, онда нека свако од вас двојице
донесе још по врећу пиринча и грашка. Скупите још по пет хиља-
да рупија, изнајмите коња и кола и платите трошкове за све нас.
Идите, стоко! Овога пута нико жив неће остати, ако се вратите
без њих.”
“Где да нађем толике паре, господине? Остала нам је још само
кућа. Све смо дали у залог и паре смо вам већ донели.”
“Много се ти правиш блесав! У складишту добро зарађујеш.
Где су ти те паре?”
Сада је Дхокар узео сав накит који су имали у кући и дао га је
у залог. За њега је добио три хиљаде. Сеоски бакалин га је снабдео
пиринчем и грашком, дајући му до знања како је милостив што
му даје на вересију, и да је сигуран да ће за своје паре знати куда
после да иде да би наплатио дуг. И господин Будхан је на једвите
јаде сакупио нешто пара.
У камион су се попели само млади. С њима је отишао и Маха-
виров млађи брат. Одвео их је право код тетке у Раџараппу. Ту је
сазнао да су се млади узели и одмах отпутовали у Голу. Зато су сви
сада кренули за њима.
Махавир и Малти нису били спремни да се врате. Зато им
се обратио његов млађи брат Лакшман: “Пођи кући, Махавире!
У противном ће они да упропасте сестру. Родитеље ће тући, а
можда ће их и убити. Све ће нас побити, нико неће остати жив.”
“Зар ти долазиш да нас водиш да нас убију?” иронично је питао
разочарани Махавир.
На то је неколико младића почело да убеђује Махавира веома
љубазно. То су били момци који су заједно с њим свирали у групи
и радили као службеници у складишту угља.
Млади газда Накул је рекао: “Махавире, друже, зар ни нама не
верујеш? Ми смо ти пријатељи. Преузимамо на себе одговорност
да ти ни длака на глави неће фалити! Пођи да удовољиш макар
захтеву пањчајата. Најгоре што ти могу урадити је да те протерају
из села. Тако је увек са пањчајатом. Ослони се на нас, другар!
Нисмо ти душмани.”
Махавир је већ скоро био упао у њихову замку, а онда се ја-
ви Малти: “Не, ја нећу да идем да ме туку тамо. Знамо ми како
пањчајат кажњава момка и девојку када се зближе као мушкарац
и жена. Ми смо отуда побегли! Тамо влада најгоре зло и насиље.
Ја нећу да идем.”
Онда се обратила гласно курмијским мадићима: “Ви сте ми
говорили да сам вас понизила и увредила, да ми се од вас нико
није свиђао и да сам се спријатељила с једним чамаром. Сада сте
дошли да се осветите и да нас одвучете назад.”
Махавир се двоумио. Ови су говорили љубазно, али истовре-
мено су вршили притисак. Када су сви заћутали, јавио се Лакш-
ман, Махавиров брат. Он је знао да свог брата предаје у руке
крвника, али није смео ништа да каже. Само је муцао: “Пођи, ниш-
та неће да ти се деси. Ако не пођеш, нико од нас неће преживети.”
Хтео је да погледима да брату знак да не пристане на повратак,
али из страха да не ухвате његов поглед, није ни гледао у брата.
Свиђала му се Малтина тврдоглавост и одупирање да се врати.
Махавир се правио да не схвата, мада је све разумео. Почео је
да се продомишља. Онда је и Малти, мада није хтела, ипак ушла у
возило. Увече су стигли у Хендегарху. Сеоски пањчајат је још увек
заседао. Горела је ватра и јело се кувало.
Само што су Махавир и Малти стигли, сви су умукли. Онда
је кренула бујица псовки. Жене су почеле да их проклињу. Кад су
чуле да се враћа Малти, нису знале какве грдне клетве су изгова-
рале. Звале су је девојчуром и курвом. Момци су јој пребацивали
што међу толиким бројем курмија у селу није изабрала некога од
њих. Сада су добили још више храбрости да се свете. Они су ту
били главни јунаци, јер имали су музичку бубњарску групу, неки
су радили као службеници у складишту угља, имали су нешто
пара и по коју њивицу. Како би могли да дозволе да једна њихова
курмијска девојка падне у руке једном чамару. То их је посебно
љутило.
Онда је пањчајат почео истрагу и саслушавање: “Тебе је Маха-
вир наговорио да побегнете, је ли тако, Малти?” Скоро претећи
нудио је да прихвати такву изјаву господин Теџан.
“Не, него сам га баш ја натерала да побегнемо одавде. Ја сам
добровољно отишла. Нећу да се удам за оно дете.”
“Пази ти ово! Говори као навијена. Зар ти не знаш да је Маха-
вир чамар, потиче из ниске касте, ниског је рода. Ми смо из твоје
касте. Зашто ниси одабрала некога од нас?”
“Ко данас пази на касту и порекло? И ви се жените девојкама
из ниских касти. Мохна је исто тако довео жену коју је наговорио
да побегне с њим. Мени се свиђа Махавир и зато сам се удала за
њега. Љубав се на силу не постиже. Како бих могла да по наређењу
изаберем некога од вас.” Тако је говорила Малти, отресито и не-
устрашиво. Све до сада није осетила никакав страх.
“Види ти њу. Завршила неку школу и сада мисли да је најпа-
метнија. Такву треба живу сахранити.”
Нико није могао да поднесе Малтину истину. Цео пањчајат је
био против ње. Девојка из села у коме је четири стотине породица
из њеног племена сме да говори истину у име мањине од десет
домова!!! Како је то могуће! Четири стотине кућа... и десет кућа!!!
Она треба да говори истину у име четрсто кућа, а не обрнуто.
Мало даље од тог места је Махавира саслушавао Кишун. Ма-
хавир је изјавио: “Ми смо се већ узели. Сада нас пустите да идемо.
Било је шта је било! Ако кажете, ми ћемо одмах напустити село и
отићи одавде, али ја Малти не остављам.”
“Овај је заиста дрзак! Њихових има само у десет домова, а он
се супротставља нама, који чинимо већину од четрсто кућа. Како
је то могуће! Шта све може да дозволи себи један мали чамарски
мангупчић!”
Онда је Арџун извукао из ватре једну главњу, која је још
горела, те је свукао Малтин сари и када је била скроз гола
гурнуо јој је главњу неђу бутине те је тако жигосао говорећи
“Сада можеш да се удаш за тог твог Махавира! Ово ће те научити
памети.” После је главњу гурнуо у њену родницу.... у Малтину
истину, у истину жене...
Чуло се запомагање: “О, мајко... о, очеее! Помозите.” Сада су
се на њу сручиле батине, песнице, шамари... Отац и мајка су се
бацили на њих: “Пустите је! Немојте да бијете моју девојчицу! Па
зар се није вратила?”
Малти се онесвестила.
Неки младићи су довикивали: “Докрајчите овог чамара. Каз-
ните га тако да се више ниједан из те ниске касте не усуди ни да
погледа курмијску девојку.”
Махавиру су везали и руке и ноге за два стуба испред кућа,
тако да је могао само да седне. Онда је Накул кренуо према њему
са једним огромним каменом у рукама.
“Зар ниси рекао да сам твој друг, да могу слободно да се вратим
у село и да ништа неће бити. Ја сам поверовао твојим речима,
Накуле. Преварио си ме.” Махавир је нетремице гледао у крвни-
кове очи. Накулова рука са на један тренутак зауставила.
“Ма какво другарство. То је била само игра, како бих те наго-
ворио да пођеш.”
Још нису ни завршили разговор, кад се одједном иза њега
појави Арџун са каменом у руци, којим из све снаге удари Маха-
вира по глави. Овај није стигао ни да јаукне.
Онда су унаказили Махавирово лице па су камење почели да
бацају на њега, кад је већ пао на земљу. Батргао се, ударао и рукама