Дванаест хиљада говеђих глава

Горе га саслуша намргођен, полуотворених уста. Ћутке извади
мараму из џепа и поче нервозно да брише лице.
Слушај, мештре – започе озбиљно. – Ти би да ми се ругаш.
Мислиш ако сам малопре попио две литре вина, на празан сто-
мак, да сам изгубио разум. Али, ти мене не познајеш. Ја, ако је
вино добро, пијем и цело ведро. Дођи у Питешти да ти свет каже
ко је Јанку Горе. Ја сам човек од много милиона, мештре. Жалим
што сам се спетљао са оном варалицом, Паунескуом. Били смо
исправни, имали смо све што је потребно.
Крчмар га је слушао збуњено, покушавајући да се насмеши.
Можда сте је побркали са неким – покушао је да се извини.
Ако ти кажем да сам их оночас чуо: мадам Поповић и Је-
лисавета како се свађају са подстанаром.
Са господином судијом? – нагло га прекиде крчмар. – Са гос-
подином Протопопескуом?
Био је тамо, у склоништу. И схватио сам о чему се радило.
Није платио станарину!
Крчмар га дуго посматра.
А шта сте тражили у склоништу? – запита касније, да проме-
ни тему.
Није да сам се плашио, али када сам чуо узбуну, ушао сам и ја,
као сав свет, у склониште. Таква су наређења ...
Горе је неко време лупао прстима о сто, покушавајући да се
смири.
Шта имате за јело данас? – упита изненада.
Купус са месом.
Донеси ми дуплу порцију...
Крчмар пође за шанк, затим нестане у кухињи. Горе се присети
како се уплашено крстио и одједном почне да се смеје.
Маму вам вашу блесаву – изусти кроз зубе.
Група радника је управо ушла и посматрали су неко време
како се сам смеје. Затим седну за сто испред прозора који је имао
стакло и почну да разговарају. Крчмар се врати с великим тањиром
на послужавнику из којег се још увек пушило и комадом хлеба.
Спасли смо се и данас, гос`н Костине – рече један од радника.
– Дај туру ракије...
Била је то само вежба – одговори им Горе окренувши главу. –
Није трајало ни пет минута. Кажу да су јавили на радију. Да сам
знао, не био ишао у склониште ... Крчмар се врати за шанк и с
пажњом напуни чашице ракијом.
Он каже да је била узбуна – јави се крчмар изненада окуражен.
Вежба! – викну Горе с видљивим напором јер су му уста била
пуна.
Није било вежбе – јави се више њих одједном. – Вежба је била
прошле недеље. Данас ничег није било...
Вели да је видео и чуо мадам Поповић и Јелисавету из оне
велике куће са гвозденом оградом – настави крчмар. – И госпо-
дина судију, Протопопескуа, подстанара мадам Поповић. Тамо
где је бомба пала на само склониште...
Људи редом окренуше поглед ка Гори који је ужурбано и
халапљиво јео, једва задржавајући гнев.
Радио сам тамо целе ноћи на чишћењу улице – безвољно рече
један од радника. – Једино је гвоздена ограда остала нетакнута...
Побркао их је са некима – рече други.
Горе окрену столицу да би их боље видео. Салветом обрише
уста и лице, затим је љутито баци на сто.
Ко ће да се клади са мном у балон ракије?! – рече и устаде
одлучан.
Каква опклада? – упита неко.
Да вам покажем склониште, а потом да вам покажем и мадам
Поповић и Јелисавету – настави Горе. – Идем код њих и објаснићу
им да смо се кладили, замолићу је да се појави на вратима, или
барем на прозору и да вам се обрати.
Неколико њих је почело да се смеје.
Далеко је донде – рече један од радника.
Видите да немате храбрости? – победоносно узвикну Горе.
Напротив, ја прихватам опкладу – рече један младић устајући
и наискап испи чашицу ракије. – Радио сам код броја 74, код куће
са гвозденом оградом ...
Горе га сачека насред крчме, смешећи се и стежући му руку,
како би сви видели да је опклада пала. Одмах затим, ужурбано,
врати се за сто, узе шешир и упути се ка излазу. Неколико бучних
радника устаде од стола и пођоше за њим.
Пристави кафу, јер ето нас брзо назад! – викну Горе са прага
крчмару.
Напољу му се врућина учини необична. Мада је била још увек
половина маја, чинило му се да тротоар пржи као усред лета. Хи-
тао је намрштен, а док је пролазио поред Паунескуове куће ни
поглед није подигао. Људи га убрзо сустигоше, али видевши да не
проговара ни реч, пустише га самог да иде напред. Разговарали
су међу собом, смејали се пригушено. Након пет минута, младић
закорачи напред и ухвати га за руку.
Стигли смо – рече му.
Горе се заустави и хитро баци поглед преко рамена ка кући.
Гвоздена ограда и даље је била причвршћена на широки темељ
од цемента. Од куће није ништа остало сем камених степеница
на улазу. Неколико степеница које су се губиле у неравномерној
маси цигли, греда и шута.
Ово није та кућа – рече Горе климнувши главом и хтеде да
крене даље.
Овде је број 74 – одговори младић. – Кућа са гвозденом
оградом...
Не занима ме – рече Горе натмурен. – Ја сам се кладио да ћу ти
показати мадам Поповић, пођите са мном – додаде он. – Близу је...
И крену даље. Али, након неколико минута поче да се огледа
изгубљено на све стране. Ваздух је мирисао на дим и шут.
Тротоар је био изрован на више места, а понегде се више није ни
препознавао. Целом том страном, на десетине метара, низ улицу,
ниједна кућа није остала цела. Да се приметити ту и тамо по неки
зид подупрт гредама и прскотине унутрашњих степеница како
вире из рушевина. Горе погледа љутито на другу страну улице.
Тамо су биле куће које су још увек стајале усправно, али скоро
на свим прозорима су била разбијена стакла. Рамови су до пола
покривени прикуцаним даскама.
Био је то тепих бомби – рече неко.
Горе крену ужурбано напред, а дружина га је пратила рас-
положена. Након неколико минута младић га поново ухвати за
руку.
Завршила се улица Фрумоасеј – рече овај. – Ово је улица
Градинелор. На крају је трамвајска станица...
Ма, баш ме брига! – жестоко му одговори.
И направи још неколико корака. Затим стане, победоносно,
пред плакат са црним кажипрстом. Прст је показивао правац из
којег су дошли. Великим словима писало је: 100 метара до про-
тивваздушног склоништа. Неко је хемијском оловком додао.
Улица Фрумоасеј 74.
Тамо је где сам вас ја зауставио – рече младић након што је
преко Гореових рамена прочитао плакат.
Горе окрену главу и погледа још једном, пусту улицу којом је
дошао. Угледа исте рушевине, исте гомиле цигли и шупа из којих
се издвајала усамљена покоја савијена полуга. Све ово догађа му
се, схватио је, због оног лажљивца Паунескуа. Сада би био на
граници, са шест хиљада говеђих глава...
Мајку вам вашу, кретени – шапну
Хтеде да пређе пут. Али људи су викали за њим смејући се:
Хеј, господине, а балон!? Такав је договор!
Неколико тренутака настави да хода даље не осврћући се.
Младић састави дланове око уста и позва га из све снаге:
Јесте ли платили крчмару? Или хоћете и њега да намагарчите?
Одједном се заустави препун гнева и окрену се одлучно ка
њима.
Ви не знате ко је Горе – рече им из даљине показујући новчаник.
– Нисте чули за Јанка Горе, човека од поверења и будућности...
Али, чућете – додаде он. – Чућете ви за Јанка Горе...
И почне нервозно да броји новчанице трудећи се да се осмехује.
У том часу неко дете пређе преко пута. Млада жена га примети из
даљине и почене да дозива:
Јонике! Где си ми био, Јонике? Тражим те већ сат времена,
ђаволу један!...

Са румунског превео: Нику Чобану

Мирча Елиаде (1907): Завршио гимназију “Спиру Харет” (1925) и
Филозофски факултет у Букурешту (1928). Почиње да објављује у
IV разреду гимназије. Привлаче га природне науке, источњаштво,
историја религија, те добија стипендију, након чега полази за
Индију, где учи санскрит и специјализује се за архаичне културе, а
посебно за индијску филозофију. Враћа се у Румунију, докторира
тезом о јоги (објављена 1936) и бива постављен за асистента на
Катедри за филозофију Универзитета у Букурешту. У току једне
деценије објавио је бројне романе. За време рата био је културни
аташе у Лондону, а од 1945. године на Сорбони држи предавања на
теме из компаративне историје религија. 1956 .године настањује се
у САД, где на Универзитету у Чикагу (Илиноис) ради као редован
професор за историју религија. Објављује многобројне радове
на тему историје религија, студије о митовима, о јога-техници,
шаманизму. Књиге су му преведене и објављене у многим зем-
љама. Међу њима су “Histoire de croyances et des idees religieuses”
(три тома) и “De Zalmoxis a Genghis Khan” (компаративне студије о
религијама и фолклору Дакије и Источне Европе), што је помогло
бољем познавању румунских митова широм света. Тих година
одржава многобројна предавања и учествује на међународним
конгресима, постаје један од највећих историчара и филозофа
цивилизација и религија народа. Био је председник Америчког
друштва за изучавање религија (од 1963), члан значајних академија
и међународних научних форума, почасни доктор значајних
америчких и европских универзитета.
Фантастична новела “Douăsprezece mii de capete de vită”
(“Дванаест хиљада говеђих глава”), била је написана 1952. године
и објављена у збирци “У дворишту код Диониса” 1981. године.

С. Г.