Дванаест хиљада говеђих глава

Имамо и дозволу за извоз, имамо све што нам треба... Један је
Горе, Јанку Горе! – дода спуштајући мало глас и гледајући све ре-
дом лукавим осмехом који му озари лице.
Али, као да га нико није слушао. Гледали су га са необичом
равнодушношћу, као да и није био тамо поред њих. Јелисавета се
непрестано крстила мрмљајући некакву молитву.
Јеси ли донела соли? – љутито упита станодавка.
Жена климну главом, али је наставила да шапуће молитву.
Немој се толико молити јер то је злослутно! – узвикну госпођа.
Горе је управо намеравао да се прекрсти, али се предомислио.
Можда имамо среће, па ће отићи даље, ка Плоештију – рече
он. – Можда су пролазили овуда само да нас престраше. Њих
занима Плоешти. Бушотине. Нафта...
Нико му не одговори. Чини се да се старац поново наљутио.
Чуо сам сопственим ушима јутрос на радију да ће бити
противваздушних вежби – започе разговор.
Потом нагло скочи са клупе и приближи се вратима. Лагано
нагну главу, ослушкује. Горе извади сат, дуго га одмерава на
десном длану, потом га пребаци на леви. Лаганим, несигурним
корацима старац се врати на средину собе.
Ово је царски сат – Горе му покаже сат. – Купио сам га сасвим
случајно, у Одеси. Био је то царев сат... Узмите га на длан: изне-
надићете се!...
Хтео је да га откачи са дебелог златног ланца, али старац, као
да га није ни чуо, обрати се госпођи:
Имате ли вести од Паунескуа, поштована мадам Поповић? –
упита он са саркастичним осмехом.
Шта те брига? – љутито одговори Јелисавета. – Било би ти бо-
ље да си платио кирију!
Јелисавета, молим те, не мешај се – прекида је станодавка, а
затим упути кратак поглед ка старцу и слегну раменима не про-
говоривши ни једну реч.
Нагло узбуђен, Горе настави да важе свој сат претварајући се
да их не слуша.
Скренуо сам вам пажњу да је неозбиљан човек – говорио је
старац. – Имам и ја своје везе. Распитивао сам се, да не мислите...
Горе је осећао да ће побеснети. Ако би Паунеску био честит,
ако би био човек од речи, одавно би му прибавио одобрење из
Финансија, за које је већ био добио аванс од три милиона. Сад би
већ био са робом на граници: шест хиљада говеђих глава. Чиста
зарада: четрдесет милиона. Не би више губио време у Букурешту,
не би га задесило ни бомбардовање...
Знате Паунескуа? – обрати се старцу не могавши да се обузда.
– Паунеску из Финансија?
Старац се задовољи тиме да слегне раменима смешећи се, а да
га уопште и не погледа.
Како га не бих знао! – рече. – Уосталом ја сам извршио своју
обавезу па сам вас на време упозорио...
Знате га добро? Какав је човек? – упита Горе шапатом.
Као да га није ни чуо, старац прође поред њега и поново седне
на клупу. – Луди су – рече Горе. Окрене главу и пљуну, затим
марамицом обрише уста.
Госпођо, ја не остајем више! – узвикну Јелисавета устајући са
клупе као опарена. – Опет ми око игра!...
Луда си – рече мадам Поповић ухвативши је за руку.
Горе се прекрсти и отпљуну, наново окренувши главу.
Ако је ово вежба, зашто си и ти дошао?! – Јелисавета се обрати
старцу храпавим оштрим гласом, скоро вичући. – Зашто остајеш?
Дошао си да нас мучиш овде!
У том часу Горе зачу знак за престанак узбуне и диже се са клупе.
Извукли смо се! – повика.
Станујем у кући и по закону имам и ја право на ово склониште
– са достојанством одговори старац.
Бог нека нам опрости, извукли смо се – рече Горе крстећи
се. Потом се обрати старцу. – Били сте у праву. Није било бом-
бардовања. Није се чуо ни један топ. И колико је трајало?
Брзо извади сат из џепа и погледа, па издалека, мрштећи се
рече: – Није трајало ни пет минута!
Излуђујеш ме твојим силним молитвама – шапне мадам По-
повић вукући Јелисавету за руку.
Горе једним погледом осмотри све присутне и осмехну се.
Можда је Бог чуо молитве и зато није било бомбардовања –
узвикне.
Кренуо је да изађе, али пред вратима застане неодлучан
посматрајући их све редом.
Још ћете остати? –упита. – Можда вам није било довољно?
Пошто му нико није одговорио, нагло отвори врата.
Мајку вам вашу, глупани! – добаци им са врата кроз зубе. Тек
касније, на улици, схвати да га је светлост дана заслепила и ходао
је као ошамућен, не гледајући куда иде. Паунеску, шарлатану
један! Осети да му због њега и радости нестаје. “Шест хиљада го-
веђих глава”, понављао је непрестано, са огорчењем. “Чиста зара-
да, четрдесет милиона. Везао ми очи. Ругао ми се, преварио Јанка
Горе!”... Убрза ход, али није успео да смири свој бес, ходао је са
шеширом у руци, одсутно бришући лице. Одједном се нађе пред
кућом са бројем 14. Заустави се за тренутак, затим пљуну преко
ограде, чак до дворишта.
Лопови! – повиче.
Натуче шешир на главу и упути се ка крчми. Тамо, на своје
задовољство, поново пронађе освежавајућу хладовину, седне на
столицу на којој је седео пре пола сата. Када га угледа, крчмар му
се насмеши.
Послужићемо и ручак – рече.
Прво донеси неко вино и две чаше – наручи Горе и поче да
чека нестрпљиво добујући прстима по столу. Када су обојица
напунили чаше, Горе га упита:
Реци ми, мештре, какав човек је Паунеску? Шта знаш о њему?
Крчмар испразни чашу с некаквим устезањем, мљацкајући
устима.
Иселио се након бомбардовања – започе.
У реду, то знам – прекиде га Горе. – Рекао си ми већ једном. Пи-
тао сам те колико га добро познајеш. Чуо сам да је помало вара-
лица. Варао је људе...
Крчмар поново спусти чашу на послужавник и климну главом.
Нисам чуо – рече. – Није баш навраћао код нас...
Па, ја ти кажем – прекиде га Горе.
И поново га спопадне она мисао: “Шест хиљада говеђих глава.
Сада бих већ био на граници”...
И казаћу ти још нешто – настави жестећи се. – Казаћу ти да се
нико не може играти са Јанку Гореом. Запамти то од мене. Овде
су озбиљне паре. Двадесет хиљада говеђих глава. Имамо дозволу,
имамо све што нам треба. Ја нећу допустити да будем преварен
попут оне блесаве мадам Поповић...
Крчмар се тргне и зачуђено подиже поглед.
Откуд знате о мадам Поповић? – упита. – Ко вам је рекао?
Ко ми је рекао, то је моја ствар – рече Горе с широким, тајан-
ственим осмехом. – Само што ја нисам глуп као мадам Поповић...
Сирота мадам Поповић, Бог да јој опрости – шапну крчмар и
побожно се прекрсти дуж целих груди.
Горе га дуго гледа, зачуђено, оштро.
Шта те је спопало? – подвикну одједном. – Што се крстиш?
Прошло је четрдесет дана откад је настрадала за време бом-
бардовања и нико јој није дао помен – рече крчмар с неочекиваним
замором у гласу.
Горе се повуче назад и осмотри испод обрва, намргођен.
– Онда није она – рече одлучно. – Ја ти говорим о мадам По-
повић, добродржећој жени, око педесет година. Госпођа дугуљас-
тог носа. Станује овде, мало даље од оне варалице, Паунескуа.
Има служавку, помало ћакнуту, Јелисавету...
– Сирота Јелисавета – тужно се осмехну крчмар. – Знам је откад
је стигла из Констанце, можда има дванаест–тринаест година. Из
времена када је мадам Поповић постала удовица. Све сам их знао.
Долазили би овде, с вечери, док сам имао башту...
– И, шта је са њом? – љутито га прекида Горе.
– Она је страдала за време бомбардовања. Онда, 4. априла,
знате, када се мислило да је само вежба, тако је било јављено на
радију...
Мани се, господине, није мртва –прекида га Горе. – Слушај
ме. Видео сам их малочас, чуо сам их како причају, сопственим
ушима сам их чуо...
Крчмар климну главом, смешећи се с неверицом.
Онда нису биле оне, Бог да их прости – рече. – Бомба је пала
на склониште у дну дворишта. Кућа се срушила, иако је бомба
пала само на склониште. Ништа није остало... Колико је света
погинуло тада – дода помало уплашено, упола гласа.