Владимир Димитријевић
Питома земља, стасите душе
O књижевности рудничког завичаја
Појам завичајности
Ово је, уз поједине нужности позитивизма, као што су био-
графски подаци, својеврсна повест о једној књижевној завичај-
ности, оној рудничког краја, од Качера до Груже, где је, како рече
Радоје Кнежевић, брежуљкасто земљиште питомо и плодно ко-
лико је и душа у људи стасита. А шта је завичајност ако не осе-
ћање? Завичајност, дакако, није малограђанско осећање. Она
има своју онтологију. Наш хришћански философ, Жарко Ви-
довић, каже:
“Завичајност је празнична заједница, те отуд човек, израстао у
завичајности, у сфери етос – итос, осећа потребу да и у грани-
цама читаве државе има сачувану празничну заједницу: таква
је само нација. […] етос је навика, обичај (навика зајед-нице,
навика човека у заједници), итос је боравиште, станиште
заједнице и завичај (с којим је човек обредно срастао), зави-
чајност, завичајна обичајност – морал […] Завичај и родна ку-
ћа имају тајно дејство: да изазову осећање бесмртности, конти-
нуитета присуства пре-дака, непролазног детињства чове-
ковог […] Нема никаквог “раја”, чак ни небеског царства на
земљи, изван завичаја и завичајности. Завичајност је меди-
теранска вредност (полис, богови завичаја, обоженост свега
у завичају). Рај је завичај (а не утопија, бескласно друштво и
правда “империје“). Завичај није предео, него трансценденци-
ја: предањем преображени предео, духовни свет, празнично
огњиште, трпеза и простор, светиња као храм. А нација је уз-
дигнутост завичајности у историјску свест.”
Два значајна српска песника, Милован Данојлић и Добрица Ерић,
обојица из разних крајева области под Рудником, знају да завичај
није једнозначан. Он има своје горе и своје доле, своје висине и
своју каљугу.
Тако Милован Данојлић вели:
“На овом тлу сам упознао укус, мирис и плодност годишњих
доба, ту сам сањао далеке земље и градове; ту сам се радовао,
ту сам, једног пролећа, гладовао; ту сам, у више наврата, бом-
бардован; ту сам почео роптати против неслободе и лажи;
ту сам сâм усвојио прве поруке из отпора и трпљења. Однос
између мене и овог тла пролазио је кроз болне несугласице.
нисам препознао залог наше издржљивости. Кидао сам везе
да бих их, потом, с удвострученим жаром обнављао и јачао. У
обрачунима са собом вређао сам и рањавао завичај; у побуни
против личне судбине он ми је први био на удару јер ми је био
најближи. Открило ми се, најзад, да је сплет произвољности с
којима долазимо на свет ствар недокучиве промисли, и да је
оно што зовемо случајношћу законитост која измиче разуму.
Да свако личи на рељеф у коме се обликовао. Не морамо се
тиме поносити; довољно је прихватити истину, и истражива-
ти је. Овде сам постао грађанин света. То се десило у дечашт-
ву, док сам, у августовске вечери, посматрао сазвежђа изнад
авлије. Више од свих космополитских учења и политичких
уверења, звезде су у мене улиле осећање да сам делић Космо-
са. Авеније Њујорка, Париза, Берлина, Лондона и Рима су ми
изоштриле свест о изгубљености и наважности, док Млечни
пут ослобађа од тескобе. Вијугава, зелена црта између Букуље
и Медведника умирује душу, показује правац срећног исхода.
Волим Тоскану, Провансу, Конемару, Шкотску; Шумадија је
нешто друго. О њој знам више него што успевам да кажем, и
него што треба говорити.”
Добрица Ерић, у разговору са песником Владимиром Јагличићем
вођеном 1995. године, о завичају каже:
“Завичај је моја прва љубав и све моје школовање. То је моја
највеселија и најтужнија реч. Највеселија зато што сам у њему
и из њега почео упознавати свет и поверовао у све лепоте и ра-
дости које ме у том свету чекају, а најтужнија због великих про-
мена које су се за кратко време у њему и мени догодиле и због
старости свега онога што је некад било младо и лепо и изгле-
дало вечно, а сада тихо умире, ишчезава пред мојим уморним
и избледелим очима, које више немају снаге да зави-чају по-
врате бар мало младости и првобитне чистоте, чак ни у песми.
Завичај ми је дао крила да полетим у свет, али и спутао ми та
крила да их не раширим много и не одлетим предалеко, да се
не бих могао вратити. Одлазио сам далеко, но нисам никад
отишао предалеко од завичаја и стално му се враћам, али са
све блеђом надом и све краће остајем у њему, много потиштен
при сазнању да правог повратка више нема. Ни у завичај, ни
у оне завичајне веселе и тужне свечаности и свакодневља, ни-
ти у било шта што смо једном напустили из пуке потребе или
жестоке радозналости, свеједно. Завичај је благослов од Бога
и наших предака и родитеља, али и тешка клетва од скуче-
них предрасуда и законитости који насушну људску, или пес-
ничку насушну глад и жеђ за ширинама и другим физичким
и духовним пределима кажњава неподношљивом тугом и у-
самљеношћу при покушају повратка и помирења са непомир-
љивим променама у души луталице и души завичаја.”
Ипак, и упркос свему, завичај је неодузимљиво благо, јер бди у
језику, неуништвом храму који постоји док год има народа који
на њему говори и њиме пева. Нека овај прилог шетњи кроз један
од српских песничких завичаја буде скромно сведочење о чува-
рима тог храма.
О богатству језика
Пишући предговор за Качерске легенде Миодрага Јаћимовића,
Милован Данојлић бележи:
“Народној топонимији, као ни народној етимологији, не сме
се на реч веровати. Тешко је раздвојити истините поводе од
каснијих повезивања и домишљања. Ако се многе од тих
причица не могу узети здраво за готово, може се уживати у
детињој језичкој разиграности и довитљивости Качераца.
Брдо које се БЕЧИ на околне брегове, названо је БЕЧ. БОСУТА
је добила име по БОСИМ женама које су носиле камење за
зидање Острвице (Јерининог града, дакако!). Брдо ЧИКЕР
носи такво име јер се на њему говорило “ЧИК да видиш као
са овог брда!“ Напивши се воде, захвални Турчин баци драги
камен у извор и село доби име ДРАГОЉ. Место где је вода
ПРСНУЛА из земље названо је ПРСКОВАЧА. Извор на коме
су се људи ВИДАЛИ прозван је ВИДАН. Село из којег су
ТРУДНЕ жене носиле камење за зидање Јеринине задужбине
(опет!) названо је ТРУДЕЉ. Раван на којој нема ничега зове се
РАВНИШТА. Фамилија ГРК добила је надимак по томе што
су се, бранећи се од нападача, њени чланови бодрили повици-
ма: “Хватај га за ГРКЉАН!“ И тако даље, у том духу. Машто-
вит, сналажљив и склон игри, народ је стигао да крсти сваку
падину, превој, вир, раскрсницу и извор.”
То није нимало чудно. Говор рудничко–таковског и качерског кра-
ја спада међу најлепше благо које саборна ризница српског језика
има. Пођимо у шетњу са онима из тих крајева који су то благо
преточили у песме и прозу. Нека нам први водичи буду они без-
имени, творци народних песама и предања.
Сећање на славно доба
Једна легенда каже да је чувени манастир у Моравцима саздао из-
весни војвода Рапа, кога су тако звали због неке кожне болести.
Он је са својом војском заноћио под једним шумовитим брдом где
је био и извор. У сну му се открије да ће се исцелити ако се окупа
и умије у извору, што се на јави и деси. Војвода Рапа у знак благо-
дарности Богу подигне манастир Моравци, све са храмом и кона-
цима, и богато га обдари имањем. Жарко Дукић је у својој књизи
о Хаџи-Ђери устврдио да народ под Рапом подразумева краља
Уроша Првог Немањића Храпавог (тако названог због промуклог
гласа), који је, по предању, манастир подигао.
Грозио сам се његових непоправљивих навика док у њима
Виолета Јелачић Србуљ
Поетика и реторика објаве у исказима Новице Тадића
(Једно реторичко читање уз прећутни дијалог са
Настасијевићем у подтексту)
Сва тумачења поезије су кратка; она не покривају
ни колико је потребно за једну опсежну заблуду.
Н. Тадић
Један од најстаријих принципа имплицитних интенција ствара-
лаштва речима јесте принцип објаве, као изричај, недовољно су-
герисан у појму исказ. Интенција сваког res у verba јесте opus, који
је увек и чин објаве као пројава логоса. Тамо где има интенције
увек има и реторике. Ars bene dicendi јесте реторички предложак
сваке упућености на израз када он није ентузијазам, већ живо ло-
госно делање у “писању које је преживљавање”. Само прави писац
је и теург који “дâ све да би добио мрвицу” – талант искупљења
смисла живота. “Писање песама није импровизација[…]. Мораш
из свог живота, који се расипа, изабрати оно што можеш положи-
ти у шкрињу стиха, и самог себе не изневерити” (Тадић 2009: 15).
Иако отежало од значења говорења о нечему, за Тадића је стихо-
творење “последица и резултат” 1, али и стање “изнад нечега”2,
чиме је сугерисана интенција, промисао, бар објава. Људско се
остварује животом и објавом, етосом и логосом. Ово је реторич-
ка терминологија коју је испровоцирао Тадићев етос, који је сав
логосан по аутентичности живљења, најлогоснији етос ововеков-
не српске поетске сцене, по коме песник никада није ћифта3, јер
“ако си песник и ћифта, ниси ни једно ни друго како ваља” (Тадић
2009: 23).
У стваралаштву Новице Тадића поетска објава пре је епифанија
него експресија, пре епифонема као стилема4. Epifaneia је објава
постојеће ствари која бивствује, и то не као појам, већ у својој по-
јединачности, Џојсово посебно стање свести у коме ствари по-
примају дубље значење, екстазирање унутрашње енергије као у
тренутку експлозије неког језгра смисла, Тадићева објава егзи-
стенције бића. Његова поетска епифанија буђење је из духовне
обамрлости песничком снагом која је и провиђење проистекло из
интензитета проживљавања у једној реторичкој амплификацији,
естетској симпатији у којој лирско ја постаје парадигма космич-
ке самоспознаје. Ако људско ичим може да сведочи, не попут
слепих сведока историје, већ доживљајном епифанијом као епи-
феноменом, онда је то одговор на запитаност коју је испровоци-
рао некада давно Платонов eidos – естетика облика без обличја,
умско сагледавање неизгледа, за који се једино зна да га људско
није створило. За Тадића “песме тако постају монаде”, које заве-
тују да се не превиди и не заборави “реални супстрат песме”5 ко-
ји је упеван, а није натпеван или стиховима потиснут. Не прес-
тајући да бди над перцепцијским судбинама својих стихова, пес-
ник прави отклон од тенденција силабичке версификацијске
заводљивости “натпевавања” која хипнотишу или отупљују по-
жељну перцепцијску рилицу до срчике смисла у делатном исказу.
Та срчика је ћелија монадолошке структуре по мери довољности
изричаја његовог песничког ткања, рађеног старозаветним бодом
на разбоју престабилизоване хармоније. Без лутања и расипања,
то предиво тка нити јасног стреличастог усмерења, чији је сва-
ки чвор песма по себи у поетској бројаници молитвеног исхода.
Тако су се низале и лествице његовог поетског усхођења6 сваком
новом објавом. Прималац Тадићеве поезије није психагогијски
препуштен вођењу, он је одржаван у будној естетској активности,
удостојен присуствовању једном теургијском суочавању поезије
са Смислом7. “Чини ми се да могу писати молитве само као по-
кајани разбојник […] искрено, са дна огреховљене душе. Отуда
су те молитве моје молитве. Ако су искрене, оне могу постати и
молитве других људи” (Тадић 2009: 30).
Тадићево стваралаштво се измиче класичној концепцији по-
етолошке топике contemptus mundi. “Али ту, где сам с оним там-
ним нешто предузео, креснуле су искре ироније… Тек толико да
се зна да сам песник8, а не само хроничар зла” (Тадић 2009: 16).
Колико се у овом исказу Тадић приближава монади Нортропа
Фраја као средишта нашег “тоталитарног књижевног искуства”,
толико се и не удаљава од Џојсове “епифаније” или Хопкинсо-
вог “поунутрења” (Greenblatt 2006) којима претходи чулно про-
сијавање смисла у виђењу једног другог аспекта света, баш као
у Хелдерлиновој “Празничној химни” у којој сагледавамо нешто
што нас гледа, у једном отвореном духовном и естетском иску-
ству искупљења обесмишљеног. На трагу топоса universitas
mundi, прихватања света у његовој свеобухватности, такво ис-
куство једино може да посведочи песнички језик као заједнички
корен умности и чулности, својеврсни универзум поетике који
ангажује тотално биће – логосна презентност света у објави.
Естетска перцепција света Тадићевог лирског субјекта управо
је одраз таквог умског сагледавања суштине бића, огледало које
шири пројекције трансфомисања света по визури које не познају
оптичке матрице мимезиса. Пробијајући класичну топику обрну-
те слике света, Тадићева поетичка екфраса деградације бића на
ниже облике живота као естетичка последица поетских гротески
није казна бића коју дистанцирани лирски субјект спроводи у
још једном песничком сценарију самозваних посматрача и суди-
ја, већ јединствено поетско исповедање бића, самоисповест као
објава бића, која је и самоиронична емпатија колико и покајничка
апострофа. Ту је и искупљење, Платонова лепа реторика која чи-
ном објаве зло трансформише у истину и приводи добру и лепо-
ти. У поетици Новице Тадића посведочена је епифанијска
транспозиција зла у искупљујућу поетску лепоту – интенци-
јом објаве.
Али то је оно што долази касније. У ранијем Тадићевом пес-
ничком опусу којим се он одређује као песник демонског (Б. Јова-
новић) и демонизованог станишта (А. Лаковић), фрагментарне
повести о свету зла (Г. Тешић), археологије људског зла (Б. Стоја-
новић-Пантовић), лирски субјект је перцепцијом и објавом егзи-
стенцијалног зла сапатник по суочењу, саучесник у битисању,
жртва и џелат, јагње и игла, распети међу људима, јуродиви ми-
сионар, који није ван духа времена и духа народа. Ако поезија
није удворичка, онда чупа из корена, искорењује, не штедећи ни
Лабуд Драгић
Радован Поповић:
Како је Буле покорио Европу
Ово је, како нас сам аутор у краткој белешци на крају обавештава,
само једна од могућих докуменатрних прича о животу једног од
најзначајнијих и најнеобичнијих српских писаца друге половине
20. века.
Радован Поповић је, вичан књигама ове врсте, склопио мозаик
од документарне грађе коју чине сведочења савременика, први об-
јављени радови, делови из дневника савременика и њихови уз-
гредни коментари, делови интервјуа, посвете пријатељима које су
каткад праве епистоле, неретко лирски есеји, те обилна препи-
ска како са пријатељима тако и са најужом породицом, у првом
реду супругом Нушом Кански, а дата су и прва писма сина Алек-
сандра писана ћирилицом.
Све поменуте посвете, па и она Крлежи, писане су искључиво
ћирилицом. У књизи су наведене неколике посвете Иви Андрићу,
Матији Бећковићу, Стевану Раичковићу, Бранку Ћопићу…
Неутралан став према грађи и свему што је овде послужило
као документ само је једна од врлина ове књиге, у којој њен аутор
показује високо умеће и дугогодишње искуство при састављању
оваквих, по мом мишљењу, за науку о књижевности важних књига.
Животопис почиње једним можда најтрагичнијим догађајем
у животу писца 18.августа 1941. кад му је било свега 11 година. Тога
дана је убијен његов отац Милорад, у кога је из ловачке пушке, у
наступу беса и пијанства пуцао Фјодор Архипов, руски емигрант,
иначе очев зет, односно пишчев тетак.
По једном казивању, отац је држао сина у наручју, по другом
држао га је за руку. Свеједно, догађај је трајно обележио његов
живот.
Из обиља биографских података рађа се жива фигура, мало је
рећи најнеобичнијег, већ можемо слободно казати најчудеснијег
писца новије српске књижевности Миодрага Булатовића.
И пошто одложите ову књигу, вама се учини да се у животу
тога човека догодило све у једном блеску муње, а након неколико
дана чини вам се да сте и ви протрчали кроз тај бљесак или, у
најбољем случају, кроз пожар. Нисте више сигурни да ли је Мио-
драг Булатовић дело своје чудесне литературе или је литература
само варијације једне нестварне судбине. Јер, такав успех, који је
започео шездесетих са романом Црвени петео лети према небу
и који кулминира добијањем НИН-ове награде за роман Људи са
четири прста, није запамћен у српској књижевности, а, богме,
мало је примера и у светској књижевности. Булатовић је са Пет-
лом преко ноћи постао европски, а потом и светски познат писац.
Он сам признаје да је наставак оне словенске школе коју су запо-
чели Гогољ и Достојевски, и не слутећи да је у Русији слична де-
ла већ написао Платонов, а да ће се на другој страни планете
створити цео један књижевни правац познат под именом магич-
ни реализам, чији ће најпознатији представник бити Габријел
Гарсија Маркес, који ће у Паризу бити одушевљен открићем Бу-
латовићеве прозе.
Роман Црвени петао лети према небу може се разумети као
алегорија, као метафора ове чудесне животне приче.
Заслуга је, дакле, Радована Поповића у начину коришћења и
избора документарне грађе, која би, по мом личном уверењу, пре-
вазишла обим Булатовићевих сабраних дела. Ово говорим на
основу личног увида, јер сам током минулих година, захваљујући
пријатељству с његовом породицом, имао прилике да с времена
на време завирим у ту грађу. Штета би била непроцењива ако она
до последњег писма не би била сачувана.
Постоји и Булатовић изван папира, изван писаних докумена-
та. То су анегдоте које су преносили његови савременици, а има их
много и било би занимљиво кад би се и оне нашле у једној сличној
књизи. Једну анегдоту је сачувао Мило Глигоријевић, негдашњи
уредник НИН-а, публициста и Булатовићев савременик. Она се
односи на завршетак оног суђења које је у овој књизи описано.
Говорећи о писцу Миодрагу Булатовићу, Поповић осветљава
духовну, културну, па и политичку климу оног времена, у првом
реду у Беогараду, а и на ширем простору ондашње Југославије. Из
целог мозаика издваја се јасан лик писца Миодрага Булатовића,
који израња као из смутног облака времена и светли фосфорним
сјајемм који себе види као камиказу и хајдука спремног на немо-
гуће да би очувао сјај слободе. Камиказа је витез самоубица који
се баца у пламен за истину. Хајдук је схваћен у истом облику као
онај који, како нас народна песма учи, на питање да ли се кога боји
одговара:
Бога мало а цара нимало
На везира ни хабера немам
Бога мало јер је он сам оваплоћење божанских принципа, док је
цар синоним пролазне земаљске моћи.
Потом на једном месту каже да је Александар Велики у њего-
вим годинама освојио пола света, а он тек једну трећину.
На крају одушевљено закључује: Ја сам песник!
Заиста песник. Песник светског бола; песник у оскудном вре-
мену! Песник светске ноћи.
У том погледу занимљив је однос београдске књижевне, а бог-
ме и политичке елите и свеколике чаршије. Надреалисти, мезим-
ци револуције и јатаци интернационале, нису скривали ароган-
цију према новој књижевној звезди која се рађала ту пред њима.
Као да је очигледна њихова скривена жеља да се стање у књижев-
ности зацементира и да се свака нова појава дочека с одбијањем,
јер угрожава успостављени поредак и статус неприкосновених
књижевних величина.
Нешто промишљенији и лукавији ловци на таленте, попут
Финција и Давича, дали су знаке подршке задржавајући право на
увреде.
“Ти си гладан”, обратиће му се Давичо, “иди ручај па ћемо са-
рађивати”. Писац је све бележио и памтио.
Међутим, било је јасно да ће онај за кога је писање било крвна
освета са одложеним трајањем свакоме узвратити истом мером.
Остао је такав до последње реченице…
Интуитиван, проницљив, интелигентан и готово прозпорљив,
писац је увек нашао начина да свакоме узврати на прави начин,
да погоди у живац, било да то каже у директном одговору, или у
преписци са пријатељима за која је знао да ће се садржај писама
дуго препричавати.
Никоме није остајао дужан. Нарочито не новим снобовима,
чије дијалоге је доцније сам интерпретирао и они су у тој верзији
личили на сегменте Јонескових или Бекетових комада.
Нису лишена пакости сведочења многих савременика, који
су, како је писац стицао углед и славу, својим сведочењима до-
давали помало жучи и злобе не би ли некако успоставили равно-
тежу према сопственом осећању за меру – од Флорике Штефан до
Џаџића, Килибарде, Ђуровића.
Након читања збирке прича Ђаволи долазе, чаршијом је прозу-
јала вест да Родољуб Чолаковић није спавао целу ноћ. (Да ли ико
зна данас ко је био Родољуб Чолаковић, кад су и потоњи његови
другови из робијашница отишли богу на истину? То су оне ро-
бијашнице у краљевини “великог диктатора“, у којима су роби-
јаши преводили Маркса и склапали заверу против државе и српс-
ког народа, о чему излазе на видело и поуздани писани трагови).
Пишући о злу, указујући на њ’, писац је, попут оног свог црве-
ног петла, морао право ка небу бежећи од гомиле и зле братије
праћен димљивим плотунима и мрким сноповима сачме; попут
оног петла који се претвара у ужарену куглу из које на све стране
пршти перје, а он се, ипак, све више и више удаљава ка небесима,
ка Сунцу.
У краткој биографској белешци поводом пријема у Удружење
књижевника стоје подаци о родитељима. Отац шумар, мајка дома-
ћица. У загради је додата кратка напомена: отац погинуо 1941.
Ова чињеница би код највећег дела његових сународника и
савременика била значајно капитализована и гласила би отпри-
лике овако:
Отац стрељан из заседе од стране четника и домаћих издај-
ника због прогресивних идеја и напредних схватања.
У питању је била породична чарка. Оца Милорада је убио његов
зет Фјодор Архипов, руски емигрант, пишчев тетак, муж тетке
Милијане, која ће га после рата збринути у дому за ратну сиро-
чад. Дечак ће једнога дана доживети шок нашавши у брошу своје
тетке слику очевог убице.
Причу о Архипову Булатовић је испричао много пута. Увек је
била с неким новим детаљем, увек свежа и упечатљива, јер је и
догађај непрекидно трајао у његовој свести, чинило му се да још
држи топлу очеву руку и отуда је писање за њега било замена за
крвну освету.
Некако из тог времена датира вероватно једина фотографи-
ја дечака Миодрага, Мише или Вука са својим родитељима. Де-
чак је у оделу, има белу кошуљу и правилно везану, вероватно
очеву, широку кравату и зрачи натприродном виспреношћу: нос
је правилан, оштар поглед бистар, јасан, усне срезане, интели-
гентне, лице просветљено, озарено неким унутрашњим сјајем и
пуноћом, јер је овај свечани тренутак господства заправо његово
природно стање.
Све је на томе светлом лицу одређено, дефинисано, све сија
чистотом и јасноћом. То је лице које најављује будућег песника
светског бола, песника светске славе – Миодрага Булатовића
Родитељи су поносни и стамени, али некако суздржани као да
стрепе да би сваки непромишљен покрет или гест могао нешто
пореметити у том, за њих можда најсрећнијем и највелелепнијем
тренутку. Мајчина рука је обгрлила дечака преко левог рамена,
али пажљиво, и не ослања се на њ’ целом тежином.
Са ове фотографије гледа нас једно рођено “госпоче”. Ову реч
је нарочито волео Иво Андрић јер је она објашњавала све.
У књизи је индиректно осветљена личност Иве Андрића, који,
чини се, има понајвише разумевања за младог писца и коме писац
узвраћа посветама искреног пријатељства, оданости и дубоког
поштовања.
Ту, уствари, видимо и једног далековидог и мудрог Андрића,
јединог искреног пријатеља који Булатовића воли и прима у
свој дом, пореди се са њим, у његовој судбини види и своју, сећа
се својих књижевних почетака и налази у њима сличности, пру-
жајући му подршку, при томе нам откривајући не само своју
књижевну него и људску величину.
Из ове књиге види се оно време много јасније и много дубље.
Зато ово није само књига о Миодрагу Булатовићу. То је уједно и
књига о свима нама.
Александар Петровић
О хелијевом стаду и немом божјем стварању
(у потрази за Индијом)
Када су Аргонаути пролазили поред Сицилије носећи на броду
златно руно украдено од Ејета, краља Колхиде, увек спремни на
све ипак се нису дрзнули да дирну говеда из стада бога Хелија која
су тамо пасла. Краве су биле залог посвећеног савеза богова и људи
и чак ни овејани гусари нису падали у искушење да тај савез раз-
вргну. Сетио сам се овога док сам на прометном аутопуту који је
водио са истока на југ Индије посматрао стадо крава како лежи
на средини коловоза и колону возила која их без икаквог гнева и
негодовања пажљиво обилази. Гледао сам тај призор пола сата да
бих на крају схватио да ми не разумемо шта је слобода јер је њу
опрала ерозија површности и оданости привидима. Није ми било
тешко да закључим да се налазим не само у другом простору већ и
другом времену. Тај други свет слободе била је Индија.
Име Индија изведено је из Синдху (Инд), имена велике реке на
северозападу индијског потконтинента. У бајној староиндијској
књижевности она се назива Бхаратаварша (земља потомака мит-
ског краља Бхарате). Сачињена је од много државица неистород-
них народа са наизглед безброј несродних језика. Све су се оне,
за разлику од Европе, средином прошлог века за само неколико
година без отпора ујединиле препознајући заједничку духовну
припадност током хиљада година грађену усменим предањем вед-
ских ода, епова, митова, филозофских поука на санскрту. Најста-
рији трагови историје у Индији сежу до последњег међуледеног
доба (40.000-20.000) коме следи дуго раздобље успона цивилиза-
ције долине Инда откривеној на налазиштима Харапа и Мохенџо
Даро чији урбани развој почиње од 3000. године старе ере. Хара-
панска култура опада од 1700. године пне, а снажан упад народа
који говоре индоаријски променио је културни пејсаж североза-
пада Индије.
Настојећи да у једном одређењу обухвати такав недогледни
миленијумски ход индијске културе пруски филозоф Г. В. Ф. Хе-
гел као њено опште начело утврђује “карактер сањарског духа”.
“Сањарско јединство духа и природе”, каже он, “које доводи са
собом неизмерну буновност у свим облицима и односима, спо-
знали смо већ пре као принцип индијског духа.”20 То је њему,
будном царском филозофу, био довољан разлог да Индију, која је
створила дела неупоредиве лепоте и дубине, искључи из самосве-
сне повести.
Индија јесте сан, и то највећи који Европа одсањала. Од не-
запамћених времена до Васка да Гаме Европа је сањала Индију као
рог изобиља, она јој се причињавала као испуњење свих њених жеља.
Тај сан је приморао Колумба да открије Индију у Америци, јер се
Европљанима свуда причињавала Индија. Из тог сна се Европа
ни данас није пренула, јер се тако и зачело доба открића које она
слави као почетак свог успона. То ми је постало јасно у Ернакула-
му, месту где је први пут пристао Васко да Гама, да би и он поново,
по ко зна који пут, после египатских фараона, Александра Маке-
донског, римских цезара, и ко зна кога још открио Индију. Стари
римски новчићи нађени у Индији и изложени у Летњој палати у
овом месту, раскошној резиденцији махараџа из Кочија, сведоче
да су аргонаути Индију откривали безброј пута, а да су се на том
путу увек погубили. Аргонаути не би били то што јесу да нису
одмах кренули да уновче свој сан продајући неке зачине и 30.000 пу-
та скупље од набавне цене. Португалија, изгурана на ивицу Евро-
пе и замало утопљена у Атлантику, одмах је и неумитно поста-
ла светска сила када је Васко пронашао морски пут до Индије, што
Британика назива “новом ером у светској историји”. Додир Инди-
је је то учинио, он је довољан за “нову еру у светској историји” (ко-
га не треба мешати са склепаним “новим светским поретком”),
јер он као да може све да преобрази, чак и безнадежну светску исто-
рију, чак и Португалију, а на крају и мене, који нисам ни кренуо у
потрагу за зачинима живота и златним обећањима, већ сам се
само пустио низ пут злата и свиле слутећи да свако путовање
отворених очију у Индију открива још један скривени сан.
Разматрање индијске културе треба почети с Хегелом јер је био
“први модерни филозоф који је разматрао еволуцију света као це-
ловит историјски ток, и стога први филозоф културе, јер је кул-
тура битно одређење духовно уздигнуте свесности у историјском
значењу који је Хегел приписао термину ‘дух’, потом све више и
више замењиваном термином ‘култура’.” 21
Када мисли о Индији и њеној култури, Хегела брине што је у
сну “дух престао да буде за себе, насупрот другоме”, јер је за ње-
га Декартова догма одвојеног, осамостаљеног субјекта право и
једино тло филозофије и културе где се не може допустити да “у
сну индивидуум престаје знати за себе као овај индивидуум.” 22
Овакво Хегелово разумевање снова долази, с једне стране, из
француског рационализма, јер се Декарт у Медитацијама побо-
јао да у сну никада неће знати да је у сну,23 али више из британ-