Данило Kиш у Ријселу

Питате, за трагове лекторског рада Данила Киша? Мартин
Петраш, и тада и данас професор чешког језика, у Лилу, памти
га по незадовољству рада са студентима славистике и по изјави,
њему датој: Ја сам писац! Сведочи да је Киш са студентима пре-
водио стихове, више него што је полагао на студиј морфологије
или вежбе из граматике (у збирци Лаута и ожиљци Киш пак
наводи да је вежбе из палатализације припремао у возу, на путу
за Лил; но да је полагао на темељном разумевању граматике
српског језика код својих студената, о томе сведочи његов есеј о
превођењу Црњанског – као што до извесног степена осветљава
и сам његов наставни рад).
Књижевни критичар Јездимир Раденовић, Кишов париски
пријатељ, боем, бродоломник, каже да је писца Лил подсећао –
на Никшићку железару (и то би било такорећи једино, спасено
успоређење, слика). Киш је у Лил путовао возом, по два сата у
једном смеру – знатно пре брзе пруге, ТГВ-а. По завршетку на-
ставе, с Мартином Петрашем, тада младим, чекајући на воз за
Париз, на тргу испред железничке станице, пио је. На факултету,
о његовом раду, нисам наишао ни на један документ. У архиви не
постоји ни примерак радног уговора. Административне зграде
су модерне, и како би то умели рећи Бувар и Пекише, “без душе“.
Мој нараштај је, уистину, затекао пропали кампус, зарасли парк,
и некаталогизовану библиотеку славистичког одсека у којој се
датотека још исписивала ручно.
Insulae, L’Isle, Rijsel, Lille – Острво. О граду сазданом између
велике и мале Деле, о напрасним, виолентним, изненадним
сучељавањима тих неколико градова у један, једини, данас
француски; о отвореним вокалима нордијаца, о њиховом
плебејском говору, о сељачкој простосрдачности, равничарској
успорености, о стишаности тих, такорећи, Холанђана; о рад-
ничком, индустријском Вазему, о барокној четврти, тада свра-
тишту блудница, сецикеса, коцкара, о Јурсенаровој, о Генералу,
напосе о раду на Универзитету Charles de Gaulle Lille III песник,
прозаист и есејиста Данило Киш скоро да није оставио сведо-
чанства. Киш је, за време бављења лекторским радом, живео у
Паризу, Великој кухињи идеја, липтао против Бретона и Сартра,
а – ето парадокса – преводио Левија! Редовно је возом долазио
у Лил, средиште северног департмана, негдашњег франачког,
бургундског, фламанског, шпанског града (ни трага тих ет-
ничких, религијских, језичких, државотворних, архитектон-
ских сучељавања, међусобних порицања, претакања, можда и
сливања, код Киша). Остраво, Ратно острво? Вобанова тврђава,
у облику звезде (архитектонска иновација која бранитељима
омогућава да се с две зидине обруше на истог нападача), на реци
Дел, на размеђи латинских и германских вилајета, зар није тре-
бало да, по принципу слободних асоцијација (јер ту грађевинску
иновацију ће кроз просвећену Европу да даље проносе, за своје
потребе, Руси и Аустријанци), у прози Данила Киша, буди
путописно-полемичка сећања на Карловац, Стару Градишку,
Славонски Брод, Митровицу, Петроварадин, Калемегдан, на
Аустријанце, на Турке, на љуте Сремце и Крајишнике? Држао је,
по властитом сведочењу, предавања из – ах, палатализације.
Незаинтересован, можда, за студенте.
Можда, незаинтересованим, студентима?
Његов рад је, међутим, пратио орлеанац Алан Капон, данас
угледни преводилац српских постмодерниста.