Светосавље – ентелехија српства

3. Цивилизацијске разлике
Вук Стеф. Караџић је знао да вера утиче на национално опреде-
љење, али се са тим није мирио. Тим поводом је у студији “Срби
сви и свуда” изразио своје чуђење: “А кад човјек помисли, н. п.
да Маџара има и Римскога и Калвинскога закона, па се сви зову
Маџари; или: да Нијемаца има и Римскога и Луторанскога и Кал-
винскога закона, па се сви опет зову Нијемци; мора се чудити ка-
ко се барем ови Срби закона Римскога не ће Срби да зову.” 15)
Оно што Вук није могао да схвати јесте то да међу католици-
ма и протестантима, упркос доктринарних разлика, не постоји
цивилизацијска разлика, док имеђу католика и православних, и
поред догматске сличности, постоји цивилизацијска разлика.
Разлог зашто су Мађари и Немци, упркос вeрској дивергенцији,
могли да оформе нације, а Срби, Хрвати и Бошњаци, који говоре
један језик, то нису могли лежи у цивилизацијским разликама.
О њима уверљиво говори амерички политиколог Семјуел П. Хан-
тингтон у књизи “Сукоб цивилизација и преобликовање свет-
ског поретка” (2000). У тој књизи, он тврди да католицизам и про-
тестантизам, упркос доктринарних разлика, конституишу једин-
ствену западну цивилизацију, а православље и ислам посебне
цивилизације. Католици и протестанти више се теолошки разли-
кују него католици и православни, па ипак, католици и проте-
станти не конституишу две цивилизације него једну. Са друге
стране, православни, који се од католика доктринарно мање раз-
ликују него протестанти, ипак конституишу посебну православ-
ну цивилизацију. Муслимани пак конституишу посебну циви-
лизацију. Имајући то у виду, јасно је зашто Мађари и Немци могу
да заснују нације на језичком, а не на верском принципу, а то не
могу истојезични Срби, Хрвати и Бошњаци. Иноверје није пре-
прека за формирање нације када су у питању католици и проте-
станти, али јесте када су у питању православни, католици и мус-
лимани. Разлика је у цивилизацијама.

4. Језик и народ
У наше доба Вуков став о постојању “Срба сва три закона” поку-
шава да афирмише др Петар Милосављевић. У својим делима
он радо понавља Вукову тезу да сви штокавци говоре српским
језиком. Та теза је заснована на идеји да за назив језика треба
узети стриктно лингвистичке критеријуме. Проблем је у томе
што ти стриктни лингвистички критеријуми нису подударни са
етничким поделама. Са тим проблемом срео се већ Вук.
У студији “Срби сви и свуда” Вук јасно пише да говорника
штокавског језика има три врсте: око три милиона православаца
(“закона Грчкога”), који се називају Срби или Србљи, и два мили-
она оних који “овога имена не ће да приме”. 16) Вук процењује да од
та два милиона има две трећина “закона Турскога” (тј. око 1.300.000)
и једна трећина “закона Римскога” (тј. око 750.000). Дакле, језички
критеријум није био подударан са етничким. То је самосвесно
превиђао Вук Ст. Караџић, а данас то превиђа – свеједно да ли
свесно или несвесно – и Милосављевић.
Још је горе то што Милосављевић, као и Вук, на основу лин-
гвистичког критеријума извлачи критеријуме за национални
идентитет. Тако он има склоност да сугерише да су сви они који
говоре штокавски заправо Срби, иако се таквима не осећају
(Хрвати, Бошњаци, Црногорци, Буњевци, Горанци). Заснивајући
национални идентитет на језику, Вук Стеф. Караџић, све штокав-
це проглашава Србима, “Србима по правди”, а Радмило Маро-
јевић “објективно Србима”.
Међутим, језик није једини детерминатор идентитета. Много-
бројни народи говоре истим језиком, а имају различите иденти-
тете. Већ је Вук приметио да има много оних који говоре српским
језиком, а српског “имена не ће да приме”. 17) Данас има пуно што-
каваца који се сматају несрбима: Хрватима, Босанцима (Бошња-
цима), Црногорцима, Буњевцима, Горанцима. Објективно, сви
они говоре једним језиком (у томе се др Петар Милосављевић,
промотер Покрета за обнову србистике, слаже са Павлом и Мил-
ком Ивић, промотерима сeрбокроатистике). Ивићи тај један је-
зик називају српскохрватским (или хрватскосрпским), што је со-
циолошки прихватљивије, а др Петар Милосављевић само срп-
ским, што је лингвистички прихватљивије. Највећи проблем је-
сте тај што се категорије језика и народа не поклапају. Док су
Ивићеви покушавали да назив језика ускладе са етничким кри-
теријумом, тог покушаја код Милосављевића нема.

5. Значај писма
Друга србистичка теза, чији је најгласнији заговорник некада био
др Лазо М. Костић, гласи да је српству иманентна ћирилица. По
тој тези, Срби су, ако се изостави прећириловски период, одувек
писали ћирилицом. Али од средине XX века, под утицајем југо-
словенства, Срби све више пишу и латиницом.
Др Петар Милосављевић има супротну тезу. Он, неоправда-
но се позивајући на Вука Ст. Караџића, сматра да је и латиница
српско писмо, a да суштину српства чини језик. Насупрот томе,
др Лазо М. Костић инсистирао је на томе да је само ћирилица
српско писмо. Он тврди да су српство и ћирилица “сијамски бли-
занци, који самостално, један без другога, не могу да опстану”.18)
Мисао разрађује: “Сва наша писменост и сва наша култура у њој
је настала. Ми немамо у целој својој културној историји ништа
пре ње, као што немамо ни ма шта ван ње. Наша видна култура у
њој започиње и она се у ћирилици огледа.”19) Са тим се не би сло-
жили модерни српски филолози. Они су махом двоазбучњаци.
Захваљујући њима, савремени Срби су располућени. Речима
Семјуела Хантингтона, ми смо “поцепани”.

6. Светосавље – ентелехија српства
Српски национални идентитет образују многи чиниоци, али су
најважнији језик, писмо, државноправна традиција и религија.
Религију као чинилац националног идентитета истицали су мно-
ги историчари, политиколози и социолози. Међуратни полити-
чар Мирослав Спалајковић је записао: “У светосавском право-
слављу је главна духовна тврђава Српства.” 20)
Та теза је раширена и међу теолозима. Међу другима, ту тезу
је заступао и београдски парох Љубомир Ст. Митровић. Он је
приметио “да је Православна вера у нераздвојној вези са српским
именом”.21)
Ту тезу заступао је и Јустин Сп. Поповић. Он је полетно из-
разио уверење да је светосавље “ентелехија, врховни принцип,
животворни принцип и сила наше душе, наше историје, нашег
народа, нашег човека”.22)
Оно што је утемељило српски национални етос је народна,
српска варијанта православља, звана по утемељитељу српске ау-
токефалне архиепископије св. Сави, светосавље. Православље је
било државна вера средњовековних српских владара. Према римо-
католицизму су се односили променљиво у складу са тренутним
политичким околностима). У епохи бездржавља, потчињености
Турцима, Хабзбурговцима и Млечанима, православље је било
идеологија која је одржавала српску националну свест и штитила
српски народ од потпуне обесправљености. Српска православна
црква је чувала вeрска, а делимично и световна права српског
народа у доба бездржавља (бездржавности).
Ентелехија српства, како је говорио др Јустин Поповић, јесте
светосавље. Српство, као и американство, бошњаштво, хрватство,
црногорство итд., храни се митовима, колективно несвесним,
архетиповима. Српски мит потхрањује православље. Суштин-
ски, нема српства без православља. Основу српског мита чини
месијанство, вера у Божје изабрање (тако Немањићи оправдавају
своју власт) и мартирологија, спремност на жртвовање (косов-
ски завет). Српство се храни свешћу о постојању средњовековног
“српског царства” (државе Немањића, Мрњавчевића, Лазаревића
и Бранковића), о обнови државности под Карађорђевићима и
Обреновићима.
Косовски завет је најкондензованији израз српског мита. У
његовом средишту је опредељење за царство небеско. Милош
Ђурић објашњава да филозофија видовданског догађаја “значи
_______________
15) Вук Стеф. Караџић, “Ковчежић за историју, језик и обичаје Срба сва
три закона”, Штампарија јерменскога манастира, Беч, 1849, стр. 2.
16) Исто
17) Исто
18) Лазо М. Костић, “Ћирилица и српство: културно-историјска
расправа”, Добрица књига, 1999, стр. 14.
19) Исто, стр. 33.
20) Мирослав Спалајковић, “Мисија Србије: политичко завештање
српском народу”, Друштво “Нова искра”, Београд, 2010, стр. 17.
21) Љубомир Ст. Митровић, “Верске луталице”, Штампарија “Гундулић”,
Београд, 1929, стр. 68.
22) Јустин Сп. Поповић, “Светосавље као философија живота”, без из-
давача, без места, 1953, стр 121.