Светосавље – ентелехија српства

претпостављање небеских вредности земаљскима, подвргавање
плотских снага духовнима”.23) Суштинско послање српског ин-
телектуалца јесте то да негује косовски завет и веру у “небеску
Србију”.
Црногорци су већином православци и штокавци, али их од
Срба раздваја сећање на стару дукљанску државу (прву независ-
ну државу Јужних Словена), независност под Балшићима и Црно-
јевићима (Ђурашевићима), и обнову државности под Петрови-
ћима-Његошима. Црногорци се деле на оне који исповедају
српски завет (звали су се, у разним историјским периодима, “бjе-
лaши”, унионисти, федералисти) и на оне који га поричу (“зеле-
наши”, сепаратисти, суверенисти). Петар II Петровић Његош је
био црногорски владика и световни полунезависни владар, али
је неговао српску заветну мисао, идеју о пожртвовању (косовски
завет) и сећање на српску средњовековну државу.
Бошњаци свој национални идентитет такође граде на вери о
посебности. Некада су носитељи бошњаштва били крстјани, кас-
није муслимани, али у оба случаја некатолици и неправославци.
Хрвати су нација која је свој идентитет градила не толико на
језику (говорили су и чакавски, и кајкавски, и штокавски − и то и
икавским, и ијекавским, и екавским наречјем), већ на сећању на
своју средњовековну државу. Данас Хрвати граде свој идентитет
на лингвистичком “нарцизму малих разлика” (потенцира се да је
хрватска варијанта једног те истог језика посебан језик). Проблем
је у томе што све те разлике не могу да прикрију лингвистичку
чињеницу да је штокавски језик, без обзира на наречје (екавско,
ијекавско, икавско), један. Потребни су им били други извори
идентитета. Хрватство се, почевши од XIX века, заснива на ан-
тисрпству и антијугословенству. Хрватско антисрпство генери-
ше инсистирање на римокатолицизму (реакција на православље),
републиканизму (реакција на српски монархизам), латиничком
писму (реакција на српску ћирилицу) и федерализму (реакција
на српски централизам). Хрвати су, како је приметио већ у својим
огледима Јован Дучић, заправо инсистирали на сепаратизму, а не
на федерализму.
Основна разлика између Срба и Хрвата јесте у менталитету.
Хрватска елита води хрватски народ, а српски народ води елиту.
Стога су Хрвати увек били и остали народ којим је лако госпо-
дарила племениташка, аристократска џентрија, а Срби народ не-
укротивих, необузданих, слободољубивих сељака.

7. Националне асимилације
Колико је религија јак чинилац националне идентификације
сведоче и националне асимилације. Ноторна је чињеница да су
се покатоличени Срби временом и похрваћивали. Аромуни или
Цинцари, остаци старобалканског романског становништва, бу-
дући православни, временом су, у зависности од средине у којој
су се налазили, попримали националну свест неког православ-
ног народа (Грци, Румуни, Срби). У српској средини они су све
до XIX века имали грчку националну свест (Грко-Цинцари), али
су тада посрбљени. Неки Срби тог порекла су: Јован Стерија По*
повић (књижевник), Марија Трандафил (добротворка), Joван Јо-
вановић Змај (песник и лекар), Владан Ђорђевић (лекар и књи-
жевник), Никола Пашић (политичар), Димитрије Цинцар Марко-
вић (официр и политичар), Лазар Пачу (политичар), Стеван Сре-
мац (књижевник), Бранислав Нушић (књижевник), Александар
Цинцар Марковић (политичар), Драгиша Цветковић (политичар),
Александар Вучо (књижевник), Константин Коча Поповић (књи-
жевник, официр и политичар), Борислав Пекић (књижевник), То-
ма Фила (адвокат), Ташко Начић (глумац), Љубиша Ристић (по-
зоришни редитељ), Срђан Шапер (музичар и менаџер) и др.
То није био случај са Јерменима. Будући католици, они су у
подунавским земљама временом примали мађарску национал-
ну свест.
Власи су, у зависности од тога да ли су православни или ка-
толици, временом примали хрватску односно српску национал-
ну свест. Шешељи су типичан пример. Шешељи католици вре-
меном су похрваћени (нпр. филолог Златко Шешељ), а Шешељи
православци временом су посрбљени (нпр. политичар Војислав
Шешељ).
Ова три примера (Цинцари, Јермени, Власи) јасно указују на
чињеницу да је главни чинилац који је одређивао све ове асими-
лацијске процесе била религија.

8. Темељ идентитета – језик или религија?
Срби су се, речима Симе Ћирковића, после 1918. поделили на “за-
говорнике југословенства и чуваре српских традиција”.24) Чак и
данас, када Југославија не постоји, та подела истрајава. Југоно-
сталгија је и данас јака међу Србима – јача него код било ког дру-
гог јужнословенског народа.
Подела се очитује не само на идејно-политичком плану (југо-
носталгичари и националисти), већ и на плану писма којим се
Срби служе (ћириличари и латиничари). Срби нису довољно ин-
тегрисана нација и немају јасну представу о свом идентитету.
У суштини, постоје два концепта националног идентитета.
Према једном, којег заступају посебно књижевници и филолози,
темељ српства је српски језик. Тој тези иде на руку чињеница да
су се неки неправославци изјашњавали као српски књижевници;
међу њима је било католика (Матија Бан, Медо Пуцић, Иво Сто-
јановић, Валтазар Богишић, Петар Будмани, Марко Цар, Милан
Решетар, Антун Фабрис, Лујо Војновић, Лујо Бакотић, Иво Ћи-
пико, Ђуро Виловић, Нико Бартуловић, Иво Андрић, Сибе Мили-
чић), муслимана (Осман Ђикић, Хамза Хумо, Меша Селимовић),
мојсијевске вере или бар јеврејског порекла (Алфред Розенцвајг
наречени Ненад Митров, Павле Бихаљи, Исак Самоковлија, Ото
Бихаљи-Мерин, Мони де Були, Оскар Давичо, Ели Финци, Ерих
Кош, Данило Киш, Давид Албахари, Ева Рас) и протестаната (Љу-
девит Вуличевић).
По другом концепту, којег заступају посебно свештеници и
историчари, темељ српства је православље. Та је теза плаузибил-
нија. Неоспорно је то да православље сачињава окосницу српског
националног идентитета. Књижевни језик Срба и Хрвата данас
је исти, али оно што их дели је религија: Срби су православци, а
Хрвати католици. Изузетака от тог правила има, али они само –
како каже пословица –потврђују правило.
Духовна кичма српства је православљe. Покушај Вука Стефа-
новића Караџића и других романтичарских језикословаца да по-
ставе језик као principium divisionis националног идентитета
рушењем две Југославије показао се илузорним. Србија никада
не може бити потпуно секуларна држава, јер ентелехију њеног
идентитета чини светосавље.

9. Закључак
Српски национални идентитет сачињавају многи чиниоци, али
су најважнији: језик, писмо, државноправна традиција и религија.
Од Мађара нас дели језик и религија; од Румуна, Бугара и Ма-
кедонаца језик; од Црногораца државноправна традиција, а од
Хрвата, Бошњака, Горанаца и Буњеваца религија. Међу свим тим
чиниоцима најважнији је религија, јер се по том чиниоцу Срби
сврставају у источнохришћанску (православну) цивилизацију.
_______________
23) Милош Ђурић, „Видовданска етика”, Српско академско друштво
Његош, Загреб, 1914, стр. 23.
24) Сима Ћирковић, “Срби међу европским народима”, Equilibrium, Бео-
град, 2004, стр. XXV.