Поезија
25. 10. 2014
Андреј Јелић Мариоков

Кланац

1.
Фаустов се ортак
Из прикрајка кези.
У кострет зарастам
На бриселској берзи!

С трона у Вол-стриту
Златно теле риче.
Шикљају ми канџе
Крвав очњак ниче

Разорене душе
Згромљени градови,
Надо у чудесо,
У кошмару снови.

2.
Згађен над притворством
Белосветске бриге,
С рођеног огњишта
Стргнућу вериге!

Прегорећу живот,
Уцвелити миле!
Доста ми је слика
Лацманске идиле.

С крaја на крај ланца
Команда ће нова,
Налити ме срџбом
Гвоздених пукова!

Најтањи у роду,
У житници плева,
Пред нечистом силом
Огњу одолевам.

3.
Чарна моја горо,
Хајдучко очинство,
Исти крвник иде
Исто непочинство.
Истим словом слове
Имена са списка,
Бојна тица крили
Теме обeлиска.

Док сватови црни,
Расути по пољу,
Око стегоноша
У небу се кољу!

У свитање плаво
Што гуче гугутка,
Над бојиштем лови
Комета – маљутка.

4.
Поскочићу бодар,
Кренути у брда,
Где лог вучји режи
Испод пирга тврда.

Раскрилићу груди,
Црквицу у снегу,
Да се у њих склоне
Сирочад у бегу!

Бичем глувог пуцња,
Ошинут ко громом,
Сручићу се ћутке
Пред небеским домом.

Да крвавог чела,
Огледнут у своду,
Пустим живу сузу,
Живоме Господу.

5.
Подне у црнини
Легло је на кланац,
Спровод попуњава
У облаку шанац!

Под расцвалим глогом
Румен четник спава,
Над њим паун криче
У сред неба плава.

Крв хвостанског грозда,
Просута по класу,
Подиже га увис
С гујом о појасу!

Јуришна команда
С плотуном се стапа!
Брисан простор зјапи
Од Цера до Алпа.

Поезија
25. 10. 2014
Зоран Богнар

Тајна задовољства

Кажем:
снажне изједа стид,
а слабе страх…

Сви крију оно што желе
из богзна којих разлога:
лоших, погрешних, немогућих…
Али кад погледају у своје срце
одговор је познат
(и) без сумње и без изговорених речи:
толико времена у погрешним загрљајима
а тако далеко од вољених…

Не постоје два савршена бића,
јер тада би били једно…
Савршено је недељиво, целина.
Па како онда живети са две особе у себи
које се међусобно не подносе?
Пут између два срца није права линија.
Пут између две психе исте главе
тескоба је ескапистичког нагона…

Зар у оваквој растројености осећања,
тражити оправдање за тајна задовољства…?

Страх од педесете

Још од дана када је Ерика Џонг
декларисала тада још само личну
а данас већ свеобухватну фобију
у контексту ишчашене митологије стварности,
посматрам овај свет
који не престаје да луди:
ескплозивно, саркастично, убедљиво и горко…

Мозак се труди да победи
све оно што је срце пропустило…
Ипак,
чудно (је) како време проводите
бежећи од онога што јесте,
како желите све
и како (то) желите одмах…

У магновењу уздрманих чула и слика,
лоших судбина и незадовољавајућих биографија
неће вам ни антицелулитни програм,
ни отклањањане стрија, бора и подбрадака,
заменити пети елемент
и донети срећу, благостање и мир…

У том ропству страха од педесете,
у том одсуству емоционалне интелигенције,
ни убризгавање ботокса, ни уградња косе,
ни остварење силиконског сна,
ни то што вам већина органа неће бити исто годиште,
неће вам ништа донети
осим микросижеа живописне беде,
тужне раскоши и пустиње у грудима…

Заробљена у мрежи
изгладнелог паука

Кажем:
чудно (је) како време проводимо
бежећи од оног што јесмо,
како желимо све
и како (то) желимо одмах…

Питам се који су то унутрашњи демони
у теби пробудили привремено лудило,
у којем си заробљена
као у мрежи изгладнелог паука,
у којем је све могуће,
па чак и то
да љубав постане берза,
да се тргује петим елементом,
да се (даље) постулира по,
одавно провереном, принципу “ко да више”…
Похлепа за сјајном кожом и златним прахом
одувек је била јача од забринутости…

Почела си, лакомислено и лаковерно,
да напрасно тонеш
у неку заводљиву болест…
Но, свако би требало да научи
да контролише своју страст… па тако и ти…
Уколико то ниси могла,
онда је требало да се надаш
да ће твоја страст да постане заразна.

Ђавоља је то представа, вечна кушњо,
обогаћена мрачним деловањем
гнома, ондина, силфова и саламандера:
будност, свест и страст су нам били важни
као ваздух који дишемо,
виспреност света као вода,
а, гле, докле смо стигли:
да испразна реторика
једносмерног протицања
влада овим светом…
Предала си се без страсти,
ампутирала дух без жаљења
и остала заробљена у мрежи својих заблуда
попут изгладнелог паука…

Зар ти још нису
досадиле тајне?

Не питам те,
не мораш ми рећи…
Не говори(ш) ми ништа…
и не занима ме…
Свако ко има тајну
носи је да би се(бе) заштитио.
Но, свака тајна
има своју жртву:
док је тајна код тебе,
она је твој заробљеник,
када је пустиш (од себе)
ти постајеш њен (заробљеник)…
Не разумем оданост том ропству.
Зар ти још нису досадиле тајне?
Шта ће ти то, ако си већ била спремна
да прихватиш максимум могућег
што је, ипак, мање
од минимума пожељног…
Не можеш да бираш кад ћеш да кажеш истину.
У животу се не стидиш
због оног што си урадила,
него због оног
што други мисле да си урадила.
У животу није битно
оно што се могло догодити,
него оно што се догодило.
Истина је изнад тога… изнад нас…
Боље је истина одмах
него обмана за цео живот:
не поседовати вечне тајне,
већ бити онај који трага за сазнањем
у смислу путника чији је једини пртљаг
неисцрпна радозналост…
Одвојити се од плебса
за који не постоји ни разум, ни истина,
ускладити се са тишином
тек спуштене беле ноћи,
припалити ватру и пуним рукама
захватити празнину инсомније,
слушати своју молитву…

Поезија
25. 10. 2014
Милош Соколовић

Прозори са ветром

***
Бацио си камен
у свод сињи,
бацио из нехата.

Сад жрец ти суди
у трaвама песка.

Мрави шетачи
безубо мљаште.

Црн свод си принео
женику сребрног гласа.

Несрастао пробија корењем.

Јата мисли легу
закоровљено мучање.

***
Птицу си умудрио
огњеним сачем.

Перјем покрио
пепео шкољке.

Златокрило наточио
у грлу кости.

Зрно прогутао
с остригом горчине.

***
Живу воду на главње меће.
Свучено прште окумљене језе.
У стрњику грешан се стани.
Врачају увек после кише.

Буђење са ветром

Бесправна кућа у речнику симбола

Кућу сам бесправно подигао
Без чежње да се у њој
Настаним трајно.

Братство и сестринство
Узидао сам у њене темеље
И заливао их данима
Све док из посивелог бетона
Нису потпуно ишчезли
Трагови пуцкетања.

Да ми је неко тада рекао
Како су вечерње сенке
Затражиле подизање
Крова на осами,
Знао бих да ће зидове куће
Однети потоп у годинама
Када проклијале кости
Вину свој барјак у зрак.

Кућу сам бесправно подигао
На месту где почиваху
Братство и сестринство.

Хтео сам да ми кажу
Да није узалудно волети
Зрак и небо изнад осаме,
Али је пламен облизнуо
Све њене одаје
Оставивши неимару
Само прах сужње спознаје.

Кућу сам бесправно подигао
Без намере да порушим небо.

У њене винуте углове
Залазе још застори црне магле,
Искричаво пиштање симбола,
Гербран и Шeвалије.

Приповедање о продаји црепа

У подне првог дана по рушењу
Однесоше уметрени цреп до куће.

Свучена кожа није била на цени
Али се ипак прелила у нове руке.

Чекићем су задиркивали сваки
Скидајући скорели малтер
Оивичен уз испупчене поклопце.

Неретко, присиљен ударцем
Пуцао би у делиће
И падао ничице
Као на огавно сметлиште.

У два су под присмотром летње жеге
Отежале руке мајстора и трговаца
Те је цреп по последњи пут
Ослушкивао вреву старе улице.

У четри је сваки корисни делић
Уредно сложен на камион
И отпремљен у пределе
Изван старог тела,
Тамо где празне таванске греде
Маме очи и меснате старе образе
За упознавање с кишама које тек следе.

Појели смо свучени кров
Са куће које више нема
И платили софрену даћу
И премного је ветрова
Зашло у наше јефтине дланове
С којима смо чврсто држали
Преоденути сан старе куће,
Зажарени у хрскавим ушима света.

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2026