Немања Девић
Сећања и завет доктора Рајса
Неки постају Срби рођењем. Неки, са већом одговорношћу, по-
стају и Срби по осећању. Најмање је оних који су изнад свега и
Срби по делу.
Доктор Арчибалд Рајс био је уочи Великог рата признат стручњак
за судску медицину, криминолог од каријере. Живео је у земљи
која је била неутрална. А када је у августу 1914. одлучио да крене
пут нападнуте Србије о којој је мало знао, ризиковао је живот и
научну каријеру, сваки спокој и сва материјална блага. Али, оно
што је у Србији видео, срце му је испунило другим благодетима,
толико да је у смирај живота зажелео да баш и то срце остави
да почива међу Србима. На Кајмакчалану, високо, где звижде
ветрови, а некада су звиждали меци…
Есеј др Рајса “Српски војник Великога рата”, објављен 1932,
може звучати критички настројеном читаоцу као епски занос,
као романтични транс. Он је, пак, ода обичном малом човеку,
који је исписивао странице светске историје. Својим чојством и
храброшћу, својом челичном вољом и издржљивошћу, трпљењем
и проливеном крвљу, и вазда уз песму – изнедрио је једну велику
победу. У његовом опису прадедови су и преци баш свакога од нас.
Нисам видео српску војску у мирно доба, али су ми рекли да је
била добро опремљена и да је одавала добар изглед. Међутим,
један део војника другог позива и цео трећи позив нису никад
били опремљени. (…) Данас – ми смо у 1915. години – српска војска
није извесно војска за параду. Три узастопна рата учинили су
да ишчезну материјалне резерве сваке врсте. Прошле јесени
многи војници нису имали више униформе. Носили су пушку, а
њихово сељачко одело било је дотрајало и подерано. Али, колико
је упечатљив и леп био пролаз неког пука, ових бранилаца
Отаџбине, који су очували гордост ратничког држања, упркос
оскудици! Личили су на славне и у ритама војнике велике
Француске Републике. (…)
Српски војник је песник и често сам налазио по болницама
рањенике, заузете да пишу у стиховима онима који су им били
драги. Такође сам их слушао у логору како певају старе ратарске
песме. На Мачковом Камену српски ровови нису ни педесет
метара били удаљени од аустромађарских. Обе стране беху
поседнуте војницима исте расе, али различитог поданства.
Код Срба је био један чувен певач. У сред пуцњаве он запева једну
песму и одмах ватра престаје. Певач се уздиже на ров и мири
за тренутак песмом браћу непријатеље, која су као деца била
уљуљкивана истим аријама. Српски војник је храбар, изванредно
храбар, и ту храброст показује не само на бојном пољу него, такође,
и у болници. Видео сам како јадни рањеници долазе у операционе
сале. У више прилика њихове ране су биле заражене. Често су
морали да поднесу ампутацију без хлороформа. Ниједан јаук није
изишао из њихових уста. Српски војник не воли одступање. Он
више воли да се лудо жртвује неголи да одступа. (…)
Српски војник је остао сељак, заљубљен у своју земљу и
природу. Најмање одсуство које може да добије искоришћено је
да посети своја поља. Но и официр, и он се такође сећа села где је
рођен, и када у трупи пролази кроз поље са љубављу удише мирис
скоро узоране земље.
Упечатљив опис настављао је др Рајс и онда када је српски вој-
ник приспео у Грчку и када се припремао за Солунски фронт.
Обучена по француском начину, изузев шајкаче коју је војник
љубоморно чувао, војска више није била војска певача, коју сам
упознао 1914. и 1915. године. Жалости, погађајући сваку породицу,
повлачење преко Албаније, острво Видо и Отаџбина потлачена
од бесног завојевача – били су je теже погодили. Када је војник
бивао сам или са неколико присних пријатеља и када је хтео да
изазове у сећању далеку рођену кућу, само је тада певао народне
песме. И још те песме изражавају његову чежњу за домовином и
за драгим на дому. То је била изгнаничка песма, она која је никла
за време повлачења преко Албаније – она која се већ скоро данас
заборавила. А ипак, шта се дугује тој песми, томе носталгичном
“Тамо далеко”? То је била песма спајања и наде, која је допирала у
непријатељске ровове од које су Бугари и Аустријанци дрхтали.
(…)
Али, поред српске Жртве пред којом је стајао задивљен и нем,
Арчибалд Рајс спознао је и каква је то ширина душе овог народа,
када тако уме да прашта.
Једне вечери, после борби на Чуки, враћао сам се са својим шта-
бом моје Моравске дивизије у наш логор – у једно од оних убо-
гих маћедонских села на левој обали Црне, сасвим опљачкано од
Бугара. Око једне велике ватре велики број немачких заробље-
ника, све млади људи, чувало је неколико старих другопозиваца.
Чувари су им делили дуван и цигарете из свог личног следовања.
Један савезнички официр, који је с нама, открива ово добро по-
ступање према непријатељима који су толика зла учинили
српском народу.
Упитао је чуваре како им то уопште полази за руком. Један
од њих одговорио му је простодушно: Зар не видиш, господине
капетане, да су то још деца неодговорна за овај рат? А, затим,
и они имају мајке које жале и јадују за њима… Није, зато, чудо да
је један заробљени пруски капетан рекао Рајсу:
Каква штета да су нас наше новине увек лагале о оном што
је био српски војник? Каква штета што Срби нису са нама, а
Бугари против нас?!
После скоро три године борбе на живот и смрт ван Отаџбине,
следио је силовити јуриш савезника, чија је олуја одувала све
непријатеље. Армија Петра Бојовића препешачила је преко 800
километара за два месеца и по томе остала забележена у светској
војној историји. Сведок тог марша био је и др Рајс:
Најзад, месеца септембра 1918. године дође заповест за напад.
Војник Краља Петра одмах је осетио да је, овога пута, дошао
час правде. (…) Ја сам ишао са првим редовима ослободилачке
војске и, док смо јездили кроз ноћ, осветљену идеално лепим ме-
сецом, изгледало нам је да нас предводи једна велика сенка, сенка
Краљевића Марка на свом Шарцу, који је најзад, пробуђен из свог
сна од пет векова, по предању водио своје у победу. Сви наши дру-
гови нису стигли до много вољене престонице. Многи су остали у
путу, погинули од непријатељских зрна. Њихови гробови славно
обележавају наш пут и орлови, који крстаре у ваздуху, чувају
љубоморно остатке оних које сматрају себи равнима. (…) Оно
што смо осећали могли смо само да изразимо сузама у очима и
ускликом: “Живела Србија!” Наши мртви били су у нама и они су
водили наше кораке. И једног јутра пред собом смо видели Бео-
град. Сви смо инстинктивним покретом скинули наше шлемове
као оног дана кад смо после заузећа Кајмакчалана ступили на
српску земљу. Ушли смо у мученичку престоницу пешке, побожно.
Закључак др Рајса као да је написан данас, сто година после
отпочињања рата. Његове су речи актуелне и опомињуће. Оне
га и чине Србином по делу.
Ту се завршава историја српског војника Великога рата. Она
је једна од најлепших и једна од најславнијих. Данашња омла-
дино, не заборави је! Сети се да су мртви живи, као што је то
рекао један славни француски херој. Ти мртви те гледају, ти
мртви рачунају на тебе за довршавање дела које су они започели.
Доврши га, да би, најзад, могли мирно да спавају.
Петaр Ристановић
Mи, из 1914.
Не жалећи се и примајући ход догађаја и ред ствари у људској
судбини, не тражећи од новог нараштаја више разумевања него
што он може да га има, ми, из 1914. године, упиремо данас један
другом поглед у очи и са жаром, али и са том дубоком меланхолијом,
тражимо оно наше из 1914. године, што је изгледало страшно,
дивно и велико, као међа векова и раздобља, а што полако нестаје
и бледи као песма која се више не пева или језик који се све мање
говори. Али, између себе, гледајући један другом у зенице које су
виделе чуда, права чуда, и остале и даље живе да гледају ово сва-
кодневно сунце, ми подлежемо увек неодољивом, за нас вечном ча-
ру тих година. Тада ми опет добивамо крила и окриље патње и
жртве савладаног страха и прежаљене младости. И док нас траје,
ми ћемо у себи делити свет по томе на којој је ко страни био и
чиме се заклињао 1914. године. Јер то лето, лето 1914, жарко и мир-
но лето, са укусом ватре и леденим дахом трагедије на сваком
кораку, то је наша права судбина.
Иво Андрић, интервју за часопис Идеје, новембар 1934. године
Тешко је разумети време коме не припадаш. Многи добри исто-
ричари животе су провели зароњени у избледела документа па
ипак никада нису постали сјајни. Нису имали тај редак, урођени
таленат да из листова старе хартије поред чињеница упију и
читаво једно време, свет какав више не постоји и може само да
се измашта. Историјски извори су скривена упутства за његову
конструкцију. Не каже се случајно да “сваком извори другачије
жуборе”. Свако има свој дубоко лични доживљај стварности. За
оног ко се бави прошлошћу она мора да буде управо то – стварност.
Ко су били младићи из босанских касаба, познаници из шетњи
дуж калдрма чаршије и са страница омладинских часописа, из-
губљени у потрази за истином међу редовима Бакуњина и Чер-
нишевског, Његоша и Пандуровића, загледани у вечност колико
и у гране јоргована које скривају девојачке пенџере?
Није лако промишљати данас, на овој несрећној земљи коју
је на толико различитих светова изделила Дрина, о групи мла-
дића у којој су, потпуно равноправно, један до другог стајали
Данило Илић и Трифко Грабеж, Недељко Чабриновић и Мухамед
Мехмедбашић, Васа Чубриловић и Доброслав Јевђовић. У земљи
са само шест гимназија, са туђинском власти и погледом преко
заталасане Дрине на слободну браћу, они су сањали ново,
другачије време.
Многи данас покушавају да их укалупе. Да кажу да су би-
ли националисти. Великосрпски или југословенски. Други пак
кажу анархисти. Трећи, деца заведена од групе српских завере-
ника. Смештају их у калуп показујући суштинско неразумевање
оних о којима говоре.
Њихова суштина је била борба да изађу из калупа. Побуна.
Генерацијска, социјална, друштвена, морална. Живели су у
свету који су хтели да мењају. Како је сутра требало да изгледа
нису знали нити су желели да знају. Њихова судба је била да
мењају оно што је данас. Били су револуција. Нико од њих није
маштао да постане државник као Кавур, већ револуционар,
Мацини или Гарибалди.
Они преживели су заувек остали људи 1914, било је то “њихо-
во време”, како Андрић каже. Читава њихова идејна вертикала
је смештена између Принципа и Жерајића, баш као што се,
симболично, између њихових имена на врху и дну списка сахра-
њених у гробници Видовданских хероја налазе имена њихових
палих другова. “Ко хоће да живи нек мре, ко хоће да мре нек
живи.“
Говорећи данас о Младој Босни ретко ко схвата да она није
била организација, узак круг завереника који се састаје у за-
димљеним механама и припрема атентате. Млада Босна је била
име за идеју. Само је идеја могла да окупи људе међу којима се
многи нису ни познавали, удаљене килoметрима али још више
менталитетом и карактерима. Како би се другачије нашли за-
једно потоњи генерал НКВД-а и четнички војвода, црнорукац и
књижевник нобеловац.
Почетком двадесетог века у Босни и Херцеговини је ста-
савала генерација чији су предводници били “апостоли пер-
манентне побуне”, како их је у разговорима са Дедијером на-
зивао Сартр. Суштину “перманенте побуне“, по Сартру, веро-
ватно је најбоље на папир пренео један од побуњеника из
1914, Иво Андрић. Његова “Прича из Јапана” онима склоним
промишљању, открива дубљу истину о “њиховом времену”, него
хрпе страница са фактографски побројаним чињеницама.
Прича из Јапана
За владе царице Ау-Унг био је међу осуђеним Тристопедесетори-
цом уротника прогнан и пјесник Моро Ипо.
Три године је проживио на најмањем од Седам Отока, у кућици
од рогоза. А кад је царица обољела и њена моћ стала све више да
опада, њему је успјело, као и већини од Тристопедесеторице да
се поврати у главни град Једо. Становао је накрај града у једном
крилу неке свећеничке зграде.
Грађани, сити крвавог господства луде и окрутне царице,
завољели су пјесника, а већ они од Тристопедесеторице бијаху му
нераздруживи другови. Од руке до руке су ишли његови кратки
стихови о јунаштву и смрти, а његов добри смијешак био је у
њиховим расправама као ријеч која одлучује.
Тада се догоди да од отрова свеопће мржње умрије царица
преко сваког очекивања нагло. Њени се неваљали дворани раз-
бјегоше, а она је лежала надувена и грдна у пустом двору и није
било никог ко би је саранио.
Брзо се сакупише Тристопедесеторица уротника и преузеше
власт. Подијелише између се чинове и части и стадоше да вла-
дају јединственим царством на Седам Отока.
Кад је у двору некадање царице било прво свечано вијеће,
пребројише се Тристопедесеторица и видјеше да једнога нема, а
кад се прочита списак свих завјереника видје се, да нема пјесника
Мори Ипо. Не хтједоше да вијећају без његова гласа него одмах
послаше роба са двоколицом по њега. У неко доба се врати роб
са празним колима; речено му је, да је Мори Ипо отпутовао и
да је за вијеће Тристопедесеторице оставио писмену поруку.
Најстарији у вијећу прими савијену артију и предаде је начелнику
државних учењака а овај стаде на глас да је чита:
“Мори Ипо поздравља, на растанку, другове своје, завјеренике!
Благодарим вам, другови моји, на заједничкој патњи и вјери
и побједи и молим вас да ми опростите што не могу да с вама
дијелим и власт као што сам дијелио борбу. Али пјесници су —
супротно од других људи — вјерни само у невољи, а напуштају
оне којима је добро. Ми, пјесници, за борбу смо рођени; страсни
смо ловци, али од плијена не једемо. Танка је и невидљива
преграда што ме дијели од вас, али зар није и оштрица мача
танка па ипак је смртоносна; без штете по своју душу не бих
могао преко ње до вас, јер ми подносимо све осим власти. Зато
вас остављам, другови завјереници, и идем да потражим има ли
гдјегод која мисао која није остварена и која тежња што није
извојевана. А ви владајте разборито и срећно, али дође ли икад
на наше царство од Седам Отока каква биједа и искушење и буде
ли потребна борба и утјеха у борби, потражите ме, молим вас.“
Ту је предсједник вијећа, који је био мало наглух, читање
прекинуо и старачком нестрпљивошћу, с негодовањем у гласу
рекао:
“Каква биједа може задесити царевину за праведног и слобо-
доумног владања Тристопедесеторице!?“
Сви вијећници кимнуше главама; старији се осмјехнуше пре-
зриво и сажално: Каква биједа?! Читање се не настави него за-
поче вијећање о закону за увоз и царину.
Само начелник државних учењака прочита до краја пјесни-
кову поруку, али у себи, и онда је смота и похрани у архиву не-
кадање царице.
Александар Недељковић
Соколи у борби против
Аустро-Угарске монархије
После Мајског преврата 1903. јачала је активност српске ом-
ладине у Аустро-Угарској. Нови дух у Србији, слом режима
грофа Куена у Хрватској, тешка криза режима у Босни после
смрти Калајеве, буран протестни покрет у Далмацији, уста-
нак у Македонији и споразум о реформама турске управе у
Европи, закључен у Мирцштету, све је то будило нове наде. Са
оснивањем Српског сокола у Сремским Карловцима 1903, почело
је оснивање српских соколских друштава у српским земљама
под влашћу Аустро-Угарске. У томе часу одржана је крајем сеп-
тембра 1903. скупштина српске академске омладине у Срем-
ским Карловцима, да решава о “новим задацима омладине“.
На састанку су учествовали ђаци из свих српских покрајина и
пратили своје речи живим примерима из Далмације, Војводине,
Босне и Македоније. Доносиле су се хитно резолуције … .
Од свега тога остао је лист “Омладински гласник”; оснива се
помоћу омладинаца неколико нових земљорадничких задруга
по селима; ствара се десетак народних књижница које ускоро
нестају, и оснива се Српски соко у Сремским Карловцима, а осни-
вач његов Лаза Поповић, предложио је у “Омладинском гласнику“
оснивање сокола на све стране Аустро-Угарске Монархије. Лаза
Поповић ступио је у контакт са чешким соколима. Омладинци
који су покренули Српски соко, разишли су се по школама, а Лаза
Поповић остао је сам са неповерљивим грађанима, и међу њима
неколико романтичара прошле омладинске генерације. Било
је присутно неповерење и ометање рада соколског друштва од
старијих грађана и професора. Насупрот њима Тихомир Остојић,
професор Новосадске гимназије, издао је свеску својих чланака о
гимнастици и посветио је Соколима у Карловцима. У тим члан-
цима говорио је о реформи видовданске славе у сремској Рава-
ници, у националном и витешком духу. Патријарх Бранковић је
1906. поклонио карловачком соколу кућу с околним зградама и
земљиштем. Српски соко су помагали књижевник Паја Марковић
Адамов и други српски писци. Нова соколска друштва оснива-
на су у свим српским крајевима под Аустро-Угарском. Са свих
страна стизале су Карловачком соколу молбе за упутства ради
оснивања соколских друштава (из Загреба, Земуна, Сомбора,
Коренице, Книна, Удбине, Меленаца, Пакраца, Двора …). Убрзо
је основано 30 српских соколских друштава, која су подељена на
жупе. Друштво у Карловцима било је матица српског соколства
на територији Аустро-Угарске монархије. Из Сремских Карлова-
ца одлазили су предњаци, гимназијска и богословска омладина,
у све српске крајеве. Сремски Карловци као средиште Фрушко-
горске соколске жупе подстакли су оснивање Босанско-Херце-
говачке, Крајишке и Приморске српске соколске жупе. Др Лаза
Поповић настојао је да средиште Српског соколства буде у Бео-
граду. Техничко вођство и соколски лист прешли су из Карловаца
у Београд. Врхунац рада били су Видовдански слетови са вежбама
и такмичењима у јуначким играма у сремској Раваници. На Рава-
ничким соколским слетовима српски соколи заветовали су се да
ће се борити за ослобођење и уједињење. (1)
Народ који је био на ходочашћу у Раваници могао се прили-
ком слета упознати са соколима и њиховим радом. На Другом
слету у Раваници 1906. учествовало је око 250 сокола од којих је 170
вежбало просте вежбе. Учествовали су: Српски соко из Сремских
Карловаца са старешином др Лазом Поповићем и 41-им чланом;
Српски соко из Сремске Митровице са старешином Николом
Поповићем и 28 чланова; Српски соко из Руме са старешином др
Миладиновићем и 31-им чланом; Српски соко из Шида са под-
старешином Ст. Пајићем и 25 чланова; Српски соко из Ирига са
стерешином др Симом Грчићем и 18 чланова; Српски соко из Ву-
ковара са старешином др Св. Новаком и 25 чланова; … . Друштва
која нису вежбала просте вежбе била су: Српски соко из Загреба са
старешином др Стојановићем и 5 чланова; Српски соко из Земуна
са вођом А. Пуљом и 10 чланова; Српски соко из Осијека са вођом
Јосипом Соукупом и 3 члана; Српски соко из Винковаца са вођом
Влад. Игњатовићем и 6 чланова; Српски соко из Новог Сада са
вођом др Свињарцем и 10 чланова. Била је присутна депутација
Српског гимнастичког клуба из Вршца од 3 лица са потпредседни-
ком Бранком Цијаком и делегација “Душана Силног” из Београда
на челу са председником Тасом Поповићем и са повећим бројем
чланова и функционера друштва. У Раваници сва друштва су у
поворци кренула на један овећи плато иза манастира Раванице,
где су се проверавале просте вежбе. Након провере окупили су
се соколи у дворани гостионице на заједнички ручак. Изашавши
из дворане соколи су формирали поворку која је кренула на веж-
балиште у Раваници, где се окупило око 6.000 гледалаца. На челу
поворке је било 5 застава, иза којих су ишли старешине друшта-
ва, за њима су ишла друштва у соколском друштвеном оделу, а за
њима друштва у гимнастичком оделу.
Одржана је јавна вежба са простим вежбама, а онда је одржа-
но такмичење у скоку у вис, у скоку у даљину, у скоку са мотком, у
бацању диска, камена и копља, и трчању. У бацању диска најбољи
је био старешина др Лаза Поповић. Бацане су гвоздене кугле
тешке 5 килограма. Изведена је српска народна игра – бацање
камена тешког 16 колограма. После такмичења развила се народ-
на слава уз певање, свирање и играње. (2)
Соколе је погодила анексија Босне и Херцеговине 1908. годи-
не. Решили су да се “соколска идеја братства што дубље проши-
рује у народ и да се … заинтересује сва средњошколска омлади-
на, јер ће ти ђаци кроз кратко време бити носиоци и покретачи
соколске мисли и рада у народу. У нашем народу требало је очу-
вати и наново подићи дух борбеног расположења и поштовања
тако, да би сваки припадник те генерације био приправан на
највећа самопрегарања, тешке жртве и борбу за вечни живот
свога народа. Соколство је било прво позвано да својим снагама
целоме народу докаже вредност и снагу уједињења. … Први је
задатак био да се сав наш народ без разлике на племе, веру и
крај упозна и спреми за велико дело националног уједињења и
ослобођења. Други је био у томе, да се наше најмлађе интелектуал-
не генерације васпитају у духу соколског схватања о неминовној
потреби борбене акције против сваког покушаја наших угњетача.
Од наше напредне омладине требало је створити ону генерацију,
која ће, као деца наше националне револуције, бити претеча от-
ворене борбе за слободу и уједињење.” (3)
Мишко Јовановић био је старешина Српског сокола у Тузли.
У својој изјави истакао је: “Ја сам био, док није дошао Жакула у
Тузлу, лола и нисам се ничим бавио а он ме је узео у своје руке
и дотерао, увео ме у Соко и направио ме је другим човеком. Ти-
ме је он мене ослободио од душевне таме и зла, а тако сам и ја
друге ослобађао приводећи их Соколу”. Заједно са Вељком Чуб-
риловићем, тајником соколског друштва, ишао је од села до села
и проповедао: “У Соколство за народ и слободу!” (4) Лујо Ловрић
истакао је о односу аустријске власти према соколском покрету:
“Аустријске власти оцениле су опасност соколског рада у народу, …
што је сва средњошколска омладина ступила у соколске редове и
почела да слободно и ватрено проповеда велику идеју ослобођења
и уједињења. Та светла идеја свих наших националних покрета,
као и идеја соколског програма, била је она чврста веза, која је у
свако доба везивала наше покрете, људе и њихове акције. … Све
репресалије непријатељске власти и сви покушаји, да се наш на-
родни покрет скрене у другом правцу неке тријалистичке поли-
тике, остали су потпуно без успеха. Млађе генерације, васпита-
не у соколском духу, ступајући у живот почеле су организовати
нова соколска друштва и проповедати идеју Соколства иденти-
фикујући је са идејом народног ослобођења и уједињења. … Као
видан протест најмлађих генерација … спомињем овде генерал-
ни штрајк средњошколске омладине … Вође овога покрета, који
је одјекнуо широм целога света, били су соколски васпитаници
… Тада је наша омладина први пут ступила у отворену борбу
против жандармеријских бајонета и у Сарајеву је проливена прва
крв. … Народ је почео да Соколе на њиховим манифестацијама
поздравља покликом: “Живела народна војска!”. (5)
Др Воја Бесаровић, старешина, и Јово Поповић, заменик ста-
решине друштва у Сарајеву, били су задојени на универзитету со-
колством. Они су дошли у лични контакт са Лазом Поповићем и
на Видовдан, на слету у Раваници, у Срему 1908, са њим утврди-
ли план организације Српског соколства у Босни и Херцегови-
ни. На конференцији делегата српских гимнастичких друштава
у Сарајеву у јесен 1908, поверена је старешинству Српског сокола