Извесно сневно исијавање Мира Поповић, “Београд-Париз”

вид суровог игнорисања супарнице), остаје верна себи што јој
омогућује да раскринка супарницу и натера је да се суочи с вла-
ститом психолошком несигурношћу те тако је порази.
Мотив рата је дифузни, никад именовани покретач приче и
причања. Тај мотив удвојен је мотивом исељеништва, расејања
(уграђеног, уосталом, и у сам наслов збирке), који из њега про-
исходи и без којег не би било прича о одласцима и поновним
сусретањима након дугог низа година. Ти поновни сусрети јесу
премет посебне обраде јер они постављају у жижу и питање оства-
рености, среће (детињство на приморју у, данас, страној земљи –
Сећање; девојачка љубавна чежња, младост у Београду – Писмо).
Када јунакиња каже: “Супетар, место у којем сам као дете била
срећна, у којем сада знам да сам била срећна”, тада нам не саопшта-
ва друго него слутњу да је сво добро које се поседује похрањено у
сећању, да је сећање, у филозофском виду памћења, само то добро,
то сазнајно Уточиште (преузмимо за наше потребе срећно сроче-
ни наслов трећег приповедног циклуса), што нас опет опомиње на
мисао Милана Кашанина по којем је књижевност (али и уметност
уопште) оживљавање, поновно дозивање и обликовање нечега
што је прошло, давно похрањено. Уметност, књижевност – сад
парафразирам Кашанина – стоји на костићевској размеђи јаве и

сна. Но, уколико је свест о некадашњој срећи једини чврсти доказ
о томе да се срећан уопште икада и може бити (Балерина обрађује
истоветни мотив, тј. слутњу да смо једино срећни тада кад среће
нисмо у пуној мери свесни), тада се, посредно, само причање
указује као једини преостали простор радости. Отуда је снови-
довност тако битан структурални елеменат у приповедном ткиву
Мире Поповић. Од модернистичких прича сучељавања са самим
собом и властитим противречностима или тежњама, у “Бележ-
ници”, преко употребе предмета-фетиша као посредника при
оживљавању извесних, за јунаке, битних сећања, сећања којa чине
оквире, међаше повести њихових душа, у циклусу Потиљак (чији
нас наслов посредно већ упуђује на просторе несвесног), све до
сновидовних Уточишта, простор оживљеног сећања се афирми-
ше као једини чвршћи простор освојене, трајније стечене среће.
Све се, јасно, не да исцрпсти једним текстом. Посебно не
вишесложне значењске равни једног књижевног дела. Укажи-

мо, ипак, на поновљени и врло битни – на симболичкој равни
чак средишњи – мотив воде, који се јавља као мотив милоште,
пажње, као слика воде која све сапира, све пере и стога чисти
и огољује. Тај мотив се овде јавља и као мотив купања, утехе.
Заоблити, ублажити, јесте и уравнотежити, и равно је значењу
разумети, схватити. Поређења, ефектна, и метафоре, проис-
текли из слике воде, предзнак су егзистенцијских епифанија:
сваки срећни мотив уоквирен је сликом морских предела или
жуборења воде. Мотив степеништа (које је и симбол ступања
у двери властите свести, подсвести, тј. сећања) уводи читао-
ца у простор Медитерана. Тако је и последњи циклус, у самом