Борис Лазић
Извесно сневно исијавање Мира Поповић, “Београд-Париз”
свом наслову, обележен основним онтологијским елементом
књижевнице, водом.
Још је Виктор Иго писао за сан да је “акваријум ноћи”. Акваријум
је, тако, први од сневних фрагмената који чине целину Уточиш-
та. Шта је, одиста, уточиште, и шта сврха уточишта у прозаидама
Мире Поповић? Можда је овде реч о оним унутрашњим одајама
(не сметнимо са ума да је расејање и вид бескћуништва, бездо-
мности), о сферама јунакових психа које се отимају нараторовим
увидима у одељцима Бележница и Потиљак (имамо ли на уму
значењску раван незграпно сроченог појма “нечегости” из Расула
Боре Ћосића)? Можда акваријум представља одшкринута врата
у унутарње одаје духа и несвесних порива јунака, можда је овде
реч о сликама које стоје саме за себе и које саме себе тумаче? Ве-
роватно све то: Уточиште нам приповеда о прибежиштима духа,
овде се, у њему, налази тај последњи дом. Последња утока душе је
психа сама, али психа која је поетизована, уметнички, такорећи,
искупљено људско искуство.
Онолико колико је неименовани рат нарушио биографије
јунака и од драме одрастања створио драму живљења, толико је
нарушени склад биографија доживео извесну, поновну, сада ри-
туалну, милост уобличења, јер је искупљен приповедањем о њему.
Та моћ једина је моћ која је дата песнику. Мира Поповић је по-
делила са нама властиту, истинску радост и умеће приповедања.
Њена књига представља право освежење у констелацији савре-
мене српске приповетке. Уистину, Београд Париз јесте једно од
најбољих прошлогодишњих приповедних остварења и служи
на част како српској књижевности тако и издавачу који јој је, с
пуним правом, указао поверење.
Коментари