Прича о настанку песме

због риме са глаголом поче, али употребом глагола локати, уз
облак стрепње, који су катрени наднели, над песму се надвија и
сенка анималног (лоче животиња, али “лоче” и човек – кад језик
хоће да нагласи анималну димензију његову – а који је тек реги-
стар кад и сунце “лоче“!?). Та сенка је појачана увођењем “зева
але” (или “зева ала“!?) у наредни стих. Дакле, одличан пример
како решавање једног техничког питања песме (рима) може да
се искористи за појачање њеног значења.
Да се вратимо целини песме. Ако узмемо у обзир ауторов
опис њеног настанка, видимо да се из сасвим баналних и помало
смешних животних околности родила драматична песма која
са тим околностима има веома мало везе. И без знања о окол-
ностима њеног настанка, песму за историјска збивања везује
њен наслов, као сидро које јој је основа за лет у метафизичке
висине. (Уверен сам, чак, да овај сонет аутентичније приказује, у
историјској перспективи, атмосферу времена свог настанка него
различити документи из тог доба и искази историчара.) Али
и сама за себе, без свега поменутог, видели смо, песма је пуна
значења. Ако и нећемо да околностима њеног настанка контра-
стирамо израз “узвишена поезија”, морамо рећи да смо добили
високу поетску вредност. У другом контексту, Раичковић је
процес настанка песме описао слично: “Да би могла прво да се
уобличи, а затим и да опстане као самостална појава или ствар
за себе (подвукао С. Р.), она је дематеријализовала свог аутора.“

Стеван Раичковић, као ни већина песника, нема експлицит-
но и целовито формулисану поетику. “Не бих уопште умео себе
да замислим као писца који је свестан своје поетике, који своју
поетику заправо и има”, рекао је у књизи Један могући живот.
Али из низа његових текстова могли би се издвојити елементи
који, колико толико, назначују поетику.
Опис настанка сонета На септембраској плажи… сугерише
основни став те поетике.
Као што смо видели, сонет је прво “написан” у глави, па
одатле “преписан” на хартију, стихови су наглас изговарани док
су настајали, такорећи наслањали су се на звук док су се сла-
гали у коначно облик сонета. По песниковом сведочењу, тако
је, у глави, без хартије, настало још неколико његових сонета.
Пошто ова песма није репортерски извештај са лица места, где
је важно да се што детаљније опише дати догађај, а уопште није
битно како се то чини, нити се улази у смисао догађаја, а настала
је на лицу места, готово као и репортерски извештај – можемо
закључити да су за њен настанак биле потребне две ствари:
прво, осећања, мисли, све заједно повезано с речима и наслага-
но у песниковој глави, у дубини, без свесне форме и неког реда;
затим, неки повод (догађај, пејзаж, ситуација…) који изазове
те наслаге да се, компјутерском брзином, извуку из складишта,
окупе и сложе у форму песме.
Једном научнику – или тиму научника: психологу, историча-
ру, социологу – било би потребно бар годину дана проучавања,
анкетирања, прикупљања грађе да би утврдио оно што је
песник дохватио за пар сати настајања сонета На септембарској
плажи… И без његовог податка да су неке песме настале у глави,
из различитих Раичковићевих исказа можемо закључити да
песник ради интуитивно, да песма, и кад се рађа дуго, и настаје
на хартији, увек се, на крају крајева, брзо и интуитивно сложи
у поетски резултат. Може и песник да годину дана прикупља
грађу за песму, али ако из песничког компјутера не блесне тре-
нутак интуиције који осветли ту грађу – ту неће бити поезије.
Дакле, из примера сонета На септембарској плажи… можемо
извући два поетичка става, која је, у другим контекстима, фор-
мулисао и Стеван Раичковић. Први је: стварност се види у
поезији, без стварности поезија не би била то што јесте, али је
то присуство веома сложено и реализује се на различите начине.
Помешани су “имагинарни и реални живот”, чак су помешани
“стварност и поезија”, цитирам Раичковића, “да ми се у далеко
претежнијем делу и најобичније свакодневице учини да је то
двоје апсолутно исто и да је између ова два у суштини сасвим
супротстављена пола избрисана готово свака граница”. Други
став је да је поезија посебна врста (невидљивог) рада. “Песников
рад на поезији је скривени посао.“
Раичковићев скривени посао довео је до таквих резулта-
та да га данас видимо веома јасно и упечатљиво на позорници
историје српске књижевности двадесетог века.