Са доајенима српске дијаспоре

Људи говоре: Господине Рајићу, цео свој стваралачки, књижевни
век провели сте у емиграцији. Како сте успели да остварите своју
стваралачку личност у дијаспори?
У емиграцији човек мора да улаже два пута већи напор да би
постигао оно што грађанин земље у којој је рођен постиже нор-
малним радом. То је можда још више наглашено за оне који у
изгнанству желе да се баве књижевношћу, и то не само због про-
блема језика.
Ја сам постао француски писац захваљујући једном револ-
ту и једној љубави. Југославију сам напустио илегално 1946. јер
сам се побунио противу света апсурда и насиља које је влада-
ло у земљи. Можда ми је то остало од мојих предака. Мој пра-
деда, свештеник Риста Поповић из Беле Реке на Златибору,
убијен је по налогу власти јер је бранио народна права, док је
мој деда по мајци, Живко Вулетић, водио, заједно са Светозаром
Милетићем, борбу за права Срба у Војводини.
По илегалном преласку границе, нашао сам се у Аустрији,
где сам почео други део мог живота од нуле. Нисам имао новца,
нисам владао ниједним страним језиком и, у извесном смислу,
нисам постојао јер нисам имао ни један документ. Вукао сам се
по затворима и логорима, избегличким и концентрационим,
да бих се најзад нашао у Паризу где сам намеравао да наставим
студије електротехнике, али сам у Француској прво морао да
прођем кроз пургаторијум радећи све могуће физичке послове
пре него што сам почео озбиљније да студирам.
Што се тиче љубави, ради се о оној коју сам осетио за фран-
цуски језик који ме је одушевио својом прецизношћу и својом
поезијом. Године 1957. почео сам да бележим на француском све
што ми је падало на памет. О политици сам размишљао више
као посматрач него као учесник. Највише сам био револтиран
штампом и телевизијом на Западу која је тада имала симпатије
за самозваног маршала. У мени је полако сазревала мисао да
помоћу писане речи изразим свој револт противу таквог стања.
Нисам имао илузија, знао сам да је то тежак пут. Ипак, 1978. у
Канади сам објавио прву књигу, “Људи кртице”, која је покушај
да се сагледа механизам тоталитарног друштва уопште. Сва то-
талитарна друштва почивају на симбиози људи жељних власти
и стручњака који су неопходни за функционисање државе али
који се држе пасивно у односу на политику и друштвене пробле-
ме. Изабрао сам књижевну форму а не социјални есеј из више