Са доајенима српске дијаспоре

разлога. Са једне стране, социологију нисам познавао, а са друге
стране, мислио сам да се кроз књижевност може доћи до ширег
круга читалаца. Наравно, изабрао сам да пишем на француском
јер бих, пишући у иностранству на српском, био осуђен да оста-
нем у затвореном кругу емиграције. Било је у томе доста наи-
вности. Мада је преведена на српски и на енглески, моја прва
књига је остала релативно непозната, упркос повољним крити-
кама у Канади и у Француској. То ме је натерало да пишем нову
књигу. Тако сам ушао у механизам књижевног Сизифа, писца
који је осуђен да стално пише нову књигу у нади да ће његове
књиге најзад наћи читаоце.

ЉГ: Да ли је долазило до подвајања Ваше личности према стварању
на два језика јер су то истовремено и два система мишљења?

Питате ме да ли је дошло до подвајања моје личности услед тога
што сам постао писац на страном језику. Мислим да није било
удвајања. Имао сам двадесет и три године када сам напустио
земљу и мој српски језик је био већ довољно изграђен тако да
стицање новог језика није могло битно да утиче на мој српски
језик. Што се тиче утицаја, мислим да је мој српски језик у
незнатној мери утицао на мој француски. Моје учење францу-
ског је било доста дуго. За студије електротехнике нисам имао
потребе за неким утанчаним француским, тако да је мој напре-
дак био доста спор. Тек 1957., то јест десет година после мог до-
ласка у Париз, почео сам да пишем личне белешке на францу-
ском. Наравно, усавршавање у једном језику је процес који се
наставља све дотле док је човек луцидан.
У емиграцију сам отишао у првом реду да бих сачувао сло-
боду, духовну и физичку. Наравно, у земљи је било много људи
који су у једном ограниченом, унутрашњем кругу чували ту
слободу духа, али то није било лако. Нисам био професионал-
ни антикомуниста. Знао сам многе људе који су прихватили
комунистичку идеологију из идеалистичких и у крајњој линији
хришћанских побуда, ма колико то изгледало парадоксално. То
је велика заблуда. Француски филозоф Жан Брун у својој књизи
“L’Europe philosophe” цитира Маркса који каже: “Комунизам
није за нас… идеал неке нове стварности. Ми зовемо комуниз-
мом један реалан покрет који треба да сруши садашње стање.”
У очима свог највећег теоретичара, комунизам се дакле
намеће као логика социјалне стварности, а не као филантропски
и човечански идеал. Био сам противник комунизма као једне
велике заблуде. Нисам никад посматрао комунизам кроз црно
белу оптику. Мислим да је то врло сложен феномен и могуће је
да ће нам требати још много времена док не схватимо његову
суштину и не схватимо како је он настао.

ЉГ: У емиграцију сте отишли као противник комунистичке
идеологије и њене власти која је била успостављена у Србији.
Данас више нема ни те идеологије ни те власти у Србији, а Србија
је и даље разапета између Истока и Запада. У коме или у чему је
проблем: у нама Србима што смо Срби такви какви јесмо или у
западној демократији – онда и сада?

Покушаћу најзад да одговорим на последње питање које ми у
овом тренутку изгледа најважније, а то је да ли су догађаји који
су се одиграли од распада Совјетског Савеза у Југославији, про-
узроковани кривицом Срба или политиком Запада. Рекао бих,
без оклевања, да је Запад, односно да су његови политичари
главни кривци за распад Југославије. Свет је толико преплављен
пропагандом о кривици Срба да су и извесни Срби почели да
верују у нашу кривицу. Наравно, то не значи да није било Срба
који су починили ратне злочине. То нико не пориче, али зар није
карактеристично да је суд у Хагу искључио из области својих
истраживања питање одговорности за рат да би се ограни-
чио искључиво на злочине који су почињени за време његовог
трајања. Са те тачке гледишта, поређење са судом у Нирнбергу
је обична превара јер је овај последњи у првом реду тражио од-
говорност за почетак Другог светског рата.
НАТО је 1983. године свечано изјавио у Бриселу да ова
организација никада неће почети рат противу једне стране земље.
Ова организација је прекршила своју свечану реч почетком рата
противу Југославије. Није искључено да би ново издање чувене
књиге “Сумрак Запада” Освалда Спенглера могло да нас подстак-
не на размишљање о новој агресивној политици Запада.