Књига бројева 2 и 3 | јесен - зима 2008/2009
Негован Рајић
Са доајенима српске дијаспоре
Људи говоре: Господине Рајићу, цео свој стваралачки, књижевни
век провели сте у емиграцији. Како сте успели да остварите своју
стваралачку личност у дијаспори?
У емиграцији човек мора да улаже два пута већи напор да би
постигао оно што грађанин земље у којој је рођен постиже нор-
малним радом. То је можда још више наглашено за оне који у
изгнанству желе да се баве књижевношћу, и то не само због про-
блема језика.
Ја сам постао француски писац захваљујући једном револ-
ту и једној љубави. Југославију сам напустио илегално 1946. јер
сам се побунио противу света апсурда и насиља које је влада-
ло у земљи. Можда ми је то остало од мојих предака. Мој пра-
деда, свештеник Риста Поповић из Беле Реке на Златибору,
убијен је по налогу власти јер је бранио народна права, док је
мој деда по мајци, Живко Вулетић, водио, заједно са Светозаром
Милетићем, борбу за права Срба у Војводини.
По илегалном преласку границе, нашао сам се у Аустрији,
где сам почео други део мог живота од нуле. Нисам имао новца,
нисам владао ниједним страним језиком и, у извесном смислу,
нисам постојао јер нисам имао ни један документ. Вукао сам се
по затворима и логорима, избегличким и концентрационим,
да бих се најзад нашао у Паризу где сам намеравао да наставим
студије електротехнике, али сам у Француској прво морао да
прођем кроз пургаторијум радећи све могуће физичке послове
пре него што сам почео озбиљније да студирам.
Што се тиче љубави, ради се о оној коју сам осетио за фран-
цуски језик који ме је одушевио својом прецизношћу и својом
поезијом. Године 1957. почео сам да бележим на француском све
што ми је падало на памет. О политици сам размишљао више
као посматрач него као учесник. Највише сам био револтиран
штампом и телевизијом на Западу која је тада имала симпатије
за самозваног маршала. У мени је полако сазревала мисао да
помоћу писане речи изразим свој револт противу таквог стања.
Нисам имао илузија, знао сам да је то тежак пут. Ипак, 1978. у
Канади сам објавио прву књигу, “Људи кртице”, која је покушај
да се сагледа механизам тоталитарног друштва уопште. Сва то-
талитарна друштва почивају на симбиози људи жељних власти
и стручњака који су неопходни за функционисање државе али
који се држе пасивно у односу на политику и друштвене пробле-
ме. Изабрао сам књижевну форму а не социјални есеј из више
Негован Рајић
Национална робијашка служба – Елизабети и Жоржу Еноу
У то време мог живота, већ је било протекло више од годину
дана од оне ноћи у којој се воз лагано кретао преко металног
моста, коме су колико-толико извидали
ратне ране. У сплату челичних града, у заглушној буци пнеу-
матских чекића, стотине осуђеника радиле су под заслепљујућом
светлошћу рефлектора. Таласи велике реке светлуцали су, а на
тамном небу, стара је тврђава тихо пловила у вечност.
У тренутку када започиње ова прича, која то и није, већ сам
живео у главном граду те велике земље слободе и имао посао
што ме је наводио на размишљање. Радио сам на новом гробљу
у Сен-Жермен-ан-Леу. Сваки дан, устајао сам у пет ујутро да бих
утонуо у огромни кртичњак станице Лион и да бих изронио на
станици Сен-Лазар. Тамо бих хватао воз за предграђе. Тачно у
седам часова, воз би улазио у станицу, истресао свој товар ста-
новника предграђа што раде у велеграду, да би се одмах потом
напунио становницима града што раде у предграђу.
Често сам се питао зашто ти људи не замене станове или по-
слове како не би толико путовали, али њих као да никада није
мучило такво стање ствари и настављали су своје непрекидно
долажење и одлажење упропашћујући имовину железнице и,
посебно, своје здравље.
Што се мене тиче, то се питање није постављало. Нико не би
пристао да замени свој стан за моју собу у Улици Хектора Малоа
број 24, у бедном хотелу у којем се на степеништу мимоилази-
ло са дамама у зрелим годинама, нападно нашминканим, и са
господом што погледају крадомице. Не бих нашао ни некога ко
би прихватио мој посао који се састојао у одржавању гробова
за рачун куће ,,Пикар, наследник Пајоа, надгробни споменици
сваке врсте”. Но, нисам се жалио. Истину говорећи, посао није
био тако непријатан. Целог дана садио бих цвеће или чистио
надгробне споменике. Право полирање за имућне муштерије
и глачање воском за оне који себи нису могли да приуште
полирање. Главно је било да западне за око на Све свете или за
годишњу црну мису за ,,драгог покојника”.
Ето типа нехајних размишљања што су ми пролазила кроз
главу када би, тачно у седам часова и девет минута, воз кренуо,
а одоцнели путници скакали на папучицу вагона већ у покрету.
Воз би убрзавао. Обично бих успевао да седнем крај прозора и
започињао би најпријатнији део дана.
Прво би промицала железничка складишта, а потом, како се
воз кретао кроз дубоки усек, над нама би се надносиле велике