Личност св. владике Николаја Жичког
Као спона између Србије и Енглеске

Ову књижицу Николај је посветио писцу и политичару Ситон
Вотсону где је написао: “Драги докторе Ситон Вотсон, у овим нај-
трагичнијим и најузвишенијим данима у нашој српској историји
ја посвећујем вама ове речи које се односе на мој народ велики у
идеалима и велики у страдањима. Ово је моја захвалност Вама,
који нас волите зато што нас разумете”. Аутор, Лондон, Октобра
10. 1915.
Ево још једног цитата: “Наш идеал није надчовек већ свечовек.
Син Божији је означио овај идеал Својим речима и осветио га
Својом крвљу у свету” Затим на другом месту : “За четиристотине
година у мраку ропства српска историја је писана крвљу и сузама
и надом. Живели смо у султанској држаави невидљиви према
остатку света, као ватра под пепелом. Странци кад су гледали – ако
су уопште и гледали – видели су само пепео али не и ватру под
пепелом”.
Под поднасловом “Демократија и хероизам” Николај цитира
једног еглеског и једног француског аутора који су у то време пи-
сали и говорили о Србима. Тако Николај у предавању каже: “Др.
Дилон је рекао: Као феникс из пепела тако је Србија устала из не-
бића у биће, и постала одједном Пијемонт Јужних Словена и глав-
ни фактор у међународним догађајима”.
Затим цитира француског аутора Морис Баре (Maurice Barres):
“Срби, сиромашни браниоци Европске цивилизације кроз много
векова, ови јунаци у крпама и сандалама, заслужују поштовање
целога света”.
Дакле, јеромонах Николај говори о српским страдањима. Коли-
ко су његове речи и његове проповеди и предавања о страдању
Срба дотакли срца његових слушалаца види се и из тога што је у
Енглеској створен Српски помоћни фонд чији је покровитељ по-
стала краљица лично а председници постали Епископ лондонски
и Бертам Кристиан (Bertram Christian) a секретар Ситон Вотсон
(Seton Watson).
У то време најпознатије енглеске новине “Тајмс” издале су ча-
сопис штампан под бројем 3 од 27. априла 1915. са великим насло-
вом “Историја рата” и са сликом испод наслова регента Алексндра
у униформи. Часопис је цео посвећен Србима и њиховој борби
у Првом светском рату са многим илустрацијама. Одмах друга
страница је цела посвећена многим апелима за помоћ Србији.
Највећи наслов је “Србија треба вашу помоћ” испод тога пише
прочитајте телеграм од лејди Пеџет. У телеграму каже: “Услове не
вреди описивати. Да би се спасли животи важно је послати више
медицинске и хируршке опреме. Све нам је нестало. Немогуће је
решити ово све док не примимо одмах помоћ”. Поред овога на-
помињу шта је све Српски помоћни фонд већ послао и шта треба
сада да пошаље. Упућују на кога треба слати прилоге у новцу, на
кога, ћебад, јастуке и чаршафе а на кога пакете.
Поменута лејди Пеџет је много помогла Србима, заједно са
многим добровољцима из Британије, не само у току Првог свет-
ског рата него и у току Другог светског рата. Бројна њена одлико-
вања данас висе на зиду Дома Св. Еп. Николаја у Лондону. Дала је
да се направи на плочи Дражин лик који је не зиду цркве Св. Саве
и на коме пише: “Признање за храброст. од лејди Пеџет”.
Те исте године јеромонах Николај се, августа месеца, нашао и
у Америци у Чикагу да држи предавања и говоре где је за српску
и југословенску ствар придобио Србе, Хравате па и Американце
свих професија тако да су многи од њих дошли на Солунски
фронт да помогну Србији и савезничким армијама да се ослободи
Србија и створи Југославија.
Мени је причао мој парохијанин Миладин Новаковић који је
припадао четницима Војводе Момчила Ђујића у Другом светском
рату да се и његов отац, после боравка Николаја у Америци вра-
тио и отишао, са још многима, као добровољац на Солунски
фронт.
Није онда ни чудо што ће после рата началник енглеске армије
изјавити: “Отац Николај је био трећа армија” за српску ствар.
Из Америке Николај се вратио понова и продужио да држи
говоре и предавања по целој Енглеској. Тако ће почети његови го-
вори да се штампају. Издају се на енглеском и књиге које показују
мудрост Николајеву, његово стрпљење и истрајност. Требало би
ми много времена да би цитирао више из његове књиге “Душа
Србије” па ћу цитирати само завршетак ове књиге. “Србија је сада
најсличнија гробљу, пуном тишине, костију и хијена. Ипак, по-
следњи акт велике трагедије није смрт већ Васкрсење. Ја не веру-
јем да ће Србија за увек умрети. Али, ако се и то догоди, па иако
на кратко време, ја бих написао на светом гробу моје мученичке
земље најбољи епитаф: “Овде почива лојалан пријатељ Енглеске”.
Ето тако је умео да говори Николај кога нам је Бог дао у најте-
жим временима.
Зато ће архиепископ кенеберски Рандал Кантуар 1916. почети
свој предговор његовој књизи “Србија у светлости и мраку” сле-
дећим речима: “Присуство оца Николаја Велимировића у Енгле-
ској за последњих неколико месеци донело је многим круговима,
са којим је он био у контакту, и нову поруку и нови апел учврш-
ћен личношћу и захвалношћу која сија све топлије и боље што га
више знамо”.
У говору који је одржао у кентеберијској катедрали, а коме је
присутан и сам архиепископ кентербериски Николај каже: “Ја ћу
говорити не да бих вас учио него да бих вам захвалио. Ја морам да
вам захвалим у име српске нације и у своје име”. Николај у том
говору каже како је Енглеска подарила свету Шекспира, Милто-
на, Њутона, Хершела, Велингтона, Нелсона, кардинала Њумена и
многе друге. Он се захваљује и многим болничарима и докторима
који су помрли у Србији храбро спасавајући српске животе, па
додаје: “Да ће Србија радије заборавити себе него енглеске животе
жртвоване у овим моментима катастрофе.”
Николај непрекидно прави сусрете са људима, држи говоре
и предавања и све је више оних чија срца открављује за Србе и
Србију.
Неуморно радећи за добро српског народа остао је у Енглеској
4 године или боље речено до 1919 године када је изабран за епи-
скопа жичког.
Да поменем само нека његова предавања: Енглеска и Србија,
Србија за крст и слободу, Душа Србије, Место Србије у људској
историји, Религија и националност у Србији, Српска трагедија,
Србија у миру, Србија у оружју. Једна од најчувенијих, бар за
мене, остала је његова беседа у катедрали Св. Павла у Лондону на
Видовдан 1916 године пред више од десет хиљада присутних а где
је био присутан и краљ Ђорђе и крем енглеског друштва. Због
ограниченог времена цитираћу само почетак и завршетак ове бе-
седе. Он је своју беседу почео речима: “Господо и пријатељи, До-
шао сам из Србије, из Европске поноћи. Тамо нигде ни зрачка
светлости. Сва је светлост побегла са земље на небо и једино нам
одозго светли. Па ипак, ми нејаки у свему, сада овако, јаки смо у
нади и вери у скоро свануће дана.
Захвалан сам лорду архиепископу, кентебериском, који ми је
омогућио да на свети Видовдан, овог лета Господњег 1916. године,
у овој прекрасној цркви Св. Павла, пред Његовим Величанством
Краљем Ђорђем петим и најугледнијим Енглезима могу да вам се
обратим.
Продужио је да говори пред хиљадама људи и да на крају сво-
ју беседу заврши речима: “На Видовдан, 1389 године, српски кнез
Лазар, са својом храбром војском, стао је на Косову пољу, на бра-
ник Хришћанске Европе, и дао живот за одбрану хришћанске кул-
туре. У то време Срба је било колико и вас Енглеза. Данас их је де-
сет пута мање.
Где су? Изгинули, бранећи Европу.
Сада је време да Европа Србији врати тај дуг”.
Свако своје предавање пропратио је неким примером, цити-
рајући неку пословицу или неку песму. Много му је, свакако, по-
могло његово велико знање енглеске историје, књижевности, жи-
вота и другог. Није му било тешко да придобија људе за српску
ствар јер је увек говорио искрено и од срца. Без страха је износио
грешке и наше и других али је увек истицао и оно што је било
добро и корисно а и Богу угодно .
Захваљујући највише њему приличан број Срба дошао је на
студије у Енглеску. Међу првима били су касније врло познате
српске личности; Иринеј Ђорђевић, Јован Стојановић, Јелисеј
Андрић, Павле Јевтић и Јустин Поповић. Касније ће им се при-
дружити и многи други чија имена због времена и простора сада
не бих помињао. Извештај од 1920 године каже да су студије и
градиво организовали за њих Англиканско и источно православ-
но удружење цркава уз главну помоћ од англиканског свештени-