Откључавање братовљевог поја

чево несвесно. “Опело” је смрт, “рођај” живот, “забистрити” значи “из-
вести”, а “бистрина” је чистина. Дакле, лирски субјект интуитив-
но, из свог тешког, смутног стања, изводи у област свесног лик
једне жене, чиме је спасава од смрти и доводи до новог рађања;
смрт се тако претвара у живот.

О “речима у камену”
Тумачећи Гоју нејасна места у првој песми циклуса “Речи у каме-
ну”, Светомир Настасијевић указује да је “вода чудо” велика река,
а “гојазна глад” је велеград, у коме, као у огромном котлу, посто-
је многи котлићи – “куће, станови и људи”. Затим додаје да кон-
струкција с почетка “Речи у камену” – “и буде” – “може да значи:
постоји, налази се, створен је. Значи, постоји (има) на води један
град. Свакако велики градови уопште”.8)
Шта значи у трећој песми “Преситости је огладнети за глађу”?
Човек који непрестано једе, преждерава се, има потребу да повре-
мено огладни. То може да се односи и на духовни живот. У четвр-
тој песми, где се “камено / за хлеб сваки / стонтао на длану / по жуљ”,
Светомир истиче да је овај глагол “новијег порекла” и да га је
Момчило вероватно извео из већ постојећег глагола “тронтати”:
“Натронтан човек је онај, који је обукао много ружног и тешког
одела”, каже он, додајући да је жуљ који се “стонтао” на длану
“нешто непријатно, болно и ружно, што је насилно изазвано”.9)
У петој песми указује се на урбано “негостопримље”, које по-
риче традиционално гостољубље.
У шестој песми, дистих који се односи на лептирове (“тмолини
ложница је, / пути њиној”) Светомир Настасијевић тумачи чиње-
ницом да се “лептири размножавају у тмолини (гробном задаху)
предосећајући скору смрт, јер кратко живе”. (Таква је, по песнику,
и судбина градског човека).
У десетој песми, где се судбина Христова преплиће са судбином
човековом, стих “У крсту кад ње / рођај вам и задојење” значи да се
крст мајке – жене од рођења преноси на њено потомство, али може
да има везе и са страдањем Богородице под крстом (како каже Све-
томир – “може да има и двојно значење, у вези са распећем”).
Једанаеста песма “Речи у камену” говори о “ноћним птицама”,
кафанским клуподерима који свој немир “звезданим миром пре-
тварају у спокој”, пише Момчилов брат. У просторијама у којима
се они нађу Бог је присутан само својим “тајним шапатима”, који
се одбијају о зидове, а не стижу до таванице, одакле би могли да
“засипе” (“благо падају, делују”) на окупљене. Тумач додаје да се
глагол “сипити” код Срба користи кад се описује “благо и топло
падање кише”.
Дванаеста песма “Речи” збива се у свету антихристовске ин-
верзије, где наличје постаје лик. “Модрокрви старац” Момчилов
је, по Светомиру, “алкохоличар и гурман, због чега има и модру
крв и модар нос и сенилно еротичан сензибилитет” (зато је он у
песми “трули пањ”)10). Последњи стихови “Не гукну, сејо, / ново-
рођенче на њој” значе да на “дојки девојке коју је миловао старац
смежураном руком” не може да заплаче дете, јер се детету немо-
гуће родити од старца.
“Биљке” из тринаесте песме циклуса су, по Светомиру, “слобод-
не девојке у друштву стараца”. Из њих се осећа дах трулежи.

Наставак светомирове мисије
Пошто је видео да Гој жели да пише и о Момчиловој поетици, Све-
томир Настасијевић му је послао предратно издање песникових
дела. Саму студију енглеског професора о “Глухотама” и “Речима
у камену” на српски језик преводило је троје: Иванка Типсаревић,
асистент за енглески језик на Универзитету у Београду, инжењер
Михаило Пајевић, Светомиров школски друг, као и син Славо-
мира Настасијевића, Мирослав. На крају, као преводилац текста
са енглеског, потписао се само се само Мирослав.
Док је тражио издавача за оглед свог енглеског саподвижника у
потрази за истином о братовљевој поезији, Светомир је у Врњачкој
Бањи одржао предавање о Момчиловим циклусима песама “Глу-
хоте” и “Речи у камену”, као и о Гојевим тумачењима истих. У писму
од 27. новембра 1968. он о томе обавештава професора са Кембриџа,
истичући да је у Врњцима излагање имао у клубу младих писаца и
сликара, да је паралелно читао песме свог брата и Гојев оглед и да су
га присутни нетремице слушали два сата, при чему је он стигао да
се бави само “Речима у камену”. Потрага за неким ко би био вољан
да штампа ово истраживање у Југославији наставила се, па је један
мали издавач, крушевачка “Багдала”, узела на себе објављивање 11),
али, види се из Светомировог писма Гоју од 26. маја те године,
не само да нису имали новца за хонораре, него су каснили и са
слањем сепарата.
У априлу 1971. српски композитор се надао и радовао личном
сусрету са Гојем, који је требало да дође у Београд, а јуна те године
га је обавестио да је часопису “Савременик” (7/1971) објавио текст
“Едвард Гој о Момчилу Настасијевићу”. Преписка се затим проре-
дила: 24. маја 1975. Светомир је свом кореспонденту послао своју
студију “Музика као општи феномен у уметностима”.
Зоран Глушчевић је 27. септембра 1979. Гоја обавестио о смрти
Светомировој, а, након изјављеног саучешћа наставила се сарад-
ња око превођења још једног Гојевог огледа, овог пута о Момчи-
ловом циклусу “Јутарње”, који ће “понашити” Мирослав Настаси-
јевић. Иако су стихови “Седам лирских кругова” од времена пре-
писке Светомир Настасијевић – Едвард Денис Гој много пута па-
жљиво тумачени, њихова семантика још увек нуди широко поље за
рад; зато се вреди подсетити читања онога који је читавог живота
с љубављу ослушкивао “матерњу мелодију” свог брата – песника.
_______________
8)Исто, стр. 102
9)Исто
10)Исто, стр. 103
11)Едвард Денис Гој: О два лирска циклуса Момчила Настасијевића,
Крушевац, Багдала, 1969