“Све јасно и разумљиво предати људима”

музичара”. Далеко би нас одвело када бисмо их наводили... Могу
само рећи да ми највише импонује руска и енглеска књижевност.
Једна књижевност може постојати без критичара, а ова је пуна
конфузних пискарала. Ове непробојне “критике”, нису опасне.

Какво је Ваше мишљење о књижевним наградама?
Оспу се те награде на писца. За исту ствар га награђују са свих
страна, јер се, ваљда, тако неће погрешити кад га већ неко награ-
дио, а кад прође година-две нико се не сећа ни наслова. И књига
труне у магацину. Зато данас омладина не зна Његоша, Матавуља,
Војислава, Андрића, јер им школски програми и лектире, телеви-
зија и белешчари намећу неписмењаке и безвезњаке.

Које писце данас радо читате?
Тражите да Вам кажем које писце радо читам. Боље тражите које
не могу да читам. Па ето, на пример, не могу да читам писце који
тобож пишу ијекавски, а не знају шта је ијекавштина, те им на
свакој страни нађете по пет грешака у том смислу. Ијекавски је
диван, али га ваља знати! Не могу да примим лажни реализам,
као што не могу да поднесем имитирање трећестепених писаца
и публициста – Саганове, Курција Марапартеа, Хенри Милера и
кога све не, а све то због брзог успеха и динара! Ја сам велики, стр-
пљиви, читач. И умем да читам. Али, само оне наше добре писце
сам читао и дочитао, а за лоше биће довољне и пробе по неколико
страна. Уосталом, ове велике промене у техници и науци, па ин-
терпланетарно доба, које настаје, намеће нам да потражимо си-
гурније путеве и паметнија решења у књижевности.

Доста сте писали о златном добу Србије између 1875. и 1912. Шта
Вас је за те радове највише инспирасало?
Мислим да питање није сасвим тачно. Мене инспирише сва про-
шлост не само Србије него целокупне територије на којој живе
Срби. И не само Срби, него и остали Штокавци, пошто све Што-
кавце, ма како били названи, посматрам као један свет. Чакавце
не познајем тако присно као Штокавце, а ни Кајкавце. Уосталом,
Штокавски свет је тако богат извор инспирација! У њему ме ин-
спирише живот какав је био пре ове епохе технике и брзине, кад
је човек живео много више у зависности од природе као њен део.
Моје приповетке (мисли на поменуто доба – пр. а.) остају у ли-
стовима или су распродане у брошурама, али кад би се скупиле,
побудиле би много веће интересовање него до сад. Мене је ин-
спирисала величина и трагика нашег, иначе малог, народа, али са
Грцима јединог свесног и правог народа на Балкану.

Да ли бисте, ако би Вам се омогућили потребни услови, прихва-
тили писања историје наше књижевности?
Никад не бих писао историју књижевности. Ја сам у првом реду
поет, дакле предмет те историје. Довољно је што сам толико огле-
да и чланака написао из те области, од Ћирила и Методија и
Светог Саве до Андрића и Ћопића: већ ме то ослобађа писања
систематске историје која не пристаје мени као ствараоцу. Нека
то раде по Универзитетима прави професори, писци и критича-
ри по издавачким предузећима и тиме забашурују импотенцију.
Уосталом, ја сам апсолутно против тих мудровања по историјама
књижевности. Још понајбоље су биобиблиографске историје, које,
без суда, региструју писце и дела као стари Грчић. Тако ће најма-
ње грешити. За писца је једино значајно да ли је нашао одјека у
души читаочевој, а шта о њему каже историја и критика, то не
само да није важно, него како је најчешће из пера недаровитог
скрибната, лишено правог смисла.

Ваша сећања на дане проведене у злогласном Бањичком логору
названом “Кућа смрти”?
И то би могла бити велика књига. 13.августа 1941. године позван
сам од наших квислинга да потпишем “Апел српском народу”.
Није ми се свидела садржина и нисам га потписао. То је био, поред
других мојих “грехова” (франкофилство, СКГ) повод да ме затво-
ре. У логору сам много научио и упознао људе у њиховој патњи,
узвишености и нискости. После рата слушао сам о томе бављењу у
Бањичком логору многе хвале и лажи. Зато нерадо говорим о томе.
Задовољан сам што сам остао жив. Мислим да се нисам обрукао.

Када бисте само правили избор својих књижевних радова по нај-
строжијем критеријуму које бисте одабрали?
Објективно, могао би се начинити овакав избор: 1.Књига лирике;
2. Књига осталих стихова (епика, мали драмати); 3. Приповетке; 4.
Приче; 5. Есеји и чланци о нашем средњем веку; 6. Есеји и чланци
о новијем времену (од 18. века па наовамо). Ове две књиге, пошто
би биле прилично обимне, могле би се разделити на четири и
онда би овако изгледало: 5. Есеји и чланци о средњем веку до до-
ласка Турака; 6. Средњи век под Турцима; 7. Ново време пре Вука
и Његоша; 8. Ново време после тога. У девету књигу ушли би есеји
о страној књижевности, а у десету уметнички преводи и препеви.
Разуме се да би наслови били прикладнији. Свака од ових књига
имала би од 240-320 стр. и све би нашем читаоцу било тако зани-
мљиво да би се брзо распродале, као и све моје досадашње књиге.
Ја имам отприлике 2.000 читалаца.

Шта мислите поводом оснивања у Београду “Музеја за књижевност”?
Требало би основати музеј за књижевност, уливши у њега разне
мутваке, ћумезе, и ерзац – музеје: Вуков, Позоришни и неке збир-
ке које таворе по библиотекама и архивама, као на пример Ћо-
сићева заоставштина у музеју града Београда (она је и у Универ-
зитетској библиотеци “С. В. Марковић” – пр. а.). Ти наши мали
музеји су играње, а не прави музеји. Зар се може музејем назва-
ти Музеј града Београда, који се “жив не чује” јер нема уствари
ни зграде ни изложбених одаја, ни довољно кредита, ни правих
стручњака?

Која је била Ваша основна концепција када сте уређивали “Српски
књижевни гласник”?
Уређивао сам СКГ трудећи се да рефлектује живот нашег народа,
на поштује културне и остале традиције, али и да тражи путеве
будућности и напретка, избегавајући епигонство према ранијим
генерацијама и робовање иностранству.

Имате ли необјављених дела у рукопису?
Имам доста необјављених дела. Кад би биле повољније и поште-
није издавачке прилике, било би право да објавим збирку песама
и збирку приповедака, а већ о чланцима и есејима да и не поми-
њемо. Њихово објављивање би веома користило.

При крају разговора, пред последње питање, шта мислите о доса-
дашњим питањима?
Сва досадашња питања су углавном у оквиру историје књижев-
ности и захтевала су фактографске одговоре. Сад би требало да
пређемо на друкчији стил и на извесну дубину. То захтева посе-
бан разговор, интервју сасвим друге врсте. Радо бих рекао своје
мисли о основним вредностима, о будућности човечанства, о
српском народу и Југославији међу осталим народима света. Али
кад то већ нисмо додирнули, предлажем да то оставимо за другу
прилику.

Које је Ваше животно “вјерују”, или – како гласи Ваша животна
порука?
Својим читаоцима упућујем ову поруку: поред огња који у мени
распламсавао песничку инспирацију, ја сам је одржавао и стал-
ним сакупљањем знања колико сам умео и могао и мудрости
према моћима које ми је Бог дао. Све што сам сабрао и стекао,
трудио сам се да јасно и разумљиво предам људима и да кроз
уживања лепоте пробудим у њима добре мисли, племенита дела,
љубав и милост према ближњима. Прославу, пак, нисам тражио
нити сматрам да сам толико заслужан да ју је требало приређи-
вати, али кад је већ дошла спонтаност, захвалан сам омладини и
свима који су је у Дому омладине приредили, а особито који су
дошли да чују.

Разговор водио Коста Димитријевић